О томе, да у човеку, поред материјалног постоји и духовно начело било је познато у свим древним религијама. Међутим, сам однос између ових начела, схватио се на сасвим различит начин. У дуалистичким религијама материја је приказивана као нешто што је зло и непријатељски постављено према човеку. Тако су манихејци чак сматрали да је сатана творац материјалног света. У античкој философији. У античкој философији тело је затвор у који је заточена душа., или чак гробница у којој је она затворена. Древни индијски философски правци уче о пресељењу душе из једног тела у друго, па чак и животињско или обрнуто. Учење о реинкарнацији је било одбачено од стране васцеле древне црквене традиције јер, не само да се косило са Божанским Откровењем, већ је било страно и здравом разуму. Човек који поседује разум и слободну вољу, не може да се претвори у бесловесну животињу због тога што је свако разумно биће бесмртно и не може ошчезнути. Осим тога, учење да човек на земљи трпи казну за своје грехе из прошлог живота, противречно је је и идеји о Божијој доброти. Јер у чему је смисао казне, ако људима није јасно због чега су кажњени – ако узмемо у обзир и чињеницу да се они не сећају свог ранијег „постојања“.
Свети Оци уче на основу Библије да душа и тело нису страни елементи сједињени на један одређени период. Они су даровани истовремено и заувек у самом чину стварања: душа је „обручена“ телу и неодвојива је од њега. Иако то сами по себи нису, само спој душе и тела може бити потпуна личност – ипостас.
Говорећи уопштено о телу и материји, Оци Цркве наглашавају њихов њихов Божанско порекло. Итекако је погрешан став да хришћанство проповеда одбацивање тела или д ага, на било какав начин одбацује. То је било карактеристично за поједине јеретике, као што су гностици, монтанисти или манихејци. Њихови ставови су се у светоотачком богословљу подвргавали оштрој критици: Многи јеретици чак говоре да Бог није створио тело. Указујући на нечистоћу, зној, сузе, рад, мучења, као и на остале несавршене телесне стране, по њиховим речима оно није вредно да се Бог створи….Међутим, немој ми говорити о том палом, осуђеном и униженом човеку. Ако желиш да знаш каквим је наше тело Бог створио у почетку, онда пођимо у рај и погледајмо на првосазданог човека (Јован Златоусти)
Када се у хришћанској аскетици помиње борба између тела и духа, увек се подразумева греховно тело као скуп страсти и порока, а не само тело. Преа томе ако је у питању навод који се тиче „умртвљивања тела“, по среди је умртвљивање греховне зависности и „и телесних жеља“, а не одбацивање тела као таквог. Хришћански идеал није унижење тела, већ ослобођење од последица првородног греха и повратак првобитној чистоти, достојној уподобљавања Богу. За Библију и хришћанску традицију је искључиво карактеристичан узвишени поглед на човека. Мишљење да је човеку неопходно да се „унизи“ унутар хришћанства је сасвим погрешно. Какво је мишљење атеиста о томе шта је човек? Мајмун са нешто развијеним способностима. Шта је човек у будизму? Једна од изнова рођених душа која је раније могла постојати у телу пса или свиње, а која и након човекове смрти може поново да се појави у њима. Схватање „личности“ као заједнице душе и тела у потпуности је одбачено: сам по себи, човек је само једна пролазна фаза у лутању душе из тела у тело.
Једино у хришћанству постоји образ човека који је уистину узвишен. У хришћанству човек је личност, биће саздано по образу Божијем, тј, икона Творца. По свом достојанству човек се налази ниже у односу на анђеле. По речима пророка Давида: Шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га. И поставио си га на делима руку Твојих, све си потчинио под ноге његове. (Пс 8, 5-7).
Из књиге – У шта верују православни хришћани
