Јеванђеље помиње неколико тренутака када је од Господа тражен хитан одговор, али је Он ћутао.
„И кад га тужаху првосвештеници и старешине, ништа не одговори. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе сведоче? И не одговори му ни на једну реч, тако да се намесник дивљаше веома “ (Матеј 27,12-14).
Ово је важан пример за нас и подсетник на то да не морамо увек да дижемо глас. Али, авај, данас је недопустиво ћутати, сада „јавност“ захтева да сви говоре без престанка и реагују, реагују, реагују.
Реагују на све на шта иста „јавност“ указује, без обзира на значај догађаја на конкретне људе, не дајући времена за размишљање о томе шта се дешава. Главно је да сви, као у не тако давној ери, „у једном импулсу“ изговоре „тачне“ речи и слогане.
Све би било у реду, али када се у ову игру умешају верници или чак свештена лица, све постаје потпуно тужно.
Нисмо примитивна створења која живе по принципу: иритација – реакција. Бог нам је дао интелигенцију са разлогом. „Не жури са својим језиком и не дај да се твоје срце жури да изговори реч пред Богом“, каже Проповедник (5,2). Међутим, „јавност“ жели да се понашамо не као људи, већ управо као најпростија створења.
Када говоримо о „јавности“, не мислимо на друштво као такво. „Јавност” је ових дана вештачка слика на коју се обично позива да би се оправдао било који чин, обично веома непристојан.
Али није „јавност“ наш Бог, већ прави Бог, Један у Тројици. Бог, који ће на крају времена захтевати од нас одговор за сваку „празну реч“ (Матеј 12,36). Зато не треба заборавити Коме служимо и не журити да реагујемо, већ тек после молитве и пажљивог разматрања проговоримо, или чак ћутимо – ако је то корисније.
Забележила Наталија Горошкова
Са украјинског превела Јелена Бујевич
