У време оно, приступише Исусу неки фарисеји, говорећи Му: Изиђи и иди одавде, јер Ирод хоће да те убије. 32. И рече им: Идите и кажите тој лисици: Ево изгоним демоне и вршим исцељења данас и сутра, а трећи дан завршићу. 33. Али данас и сутра и прекосутра треба ми ићи; јер пророк не може погинути изван Јерусалима. 34. Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и каменујеш послане теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоја као кокош пилиће своје под крила, и не хтедосте! 35. Ето, оставља вам се дом ваш пуст. А кажем вам: нећете ме видети док не дође да речете: Благословен који долази у име Господње!“ (Лк. 13. 31-35)

Господ и Бог наш Исус Христос рођен је по телу од Јеврејке, Пресвете Богородице и Увек дјеве Марије. По духу пак Своме и Тајни Цркве која је Његово мистично тело, Он је Свечовек. Колико Јеврејин толико и Грк, Персијанац или Србин. Зато свети апостол Павле сведочи: Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу. А кад сте ви Христови, онда сте семе Авраамово и наследници по обећању. (Гал. 3, 28-29). По Својој другој природи, оној вечној и непролазној, оној божанској и бесмртној, Он је Беспочетни, Свевидећи и Свемоћни Бог. Природно, Он је прво патио и бринуо за Својим сународницима по телу али је истовремено показивао паралелну и промислитељску бригу за целим родом људским. Патио је Христос и за Својим градом Јерусалимом, јер иако га је Јерусалим са својим старешинама одбацио он је ипак Његов, јер – Господња је земља и шта је год у њој, васељена и све што живи на њој. Посебно Јерусалим, пупак света, град свети, у коме је у време Соломона саграђен Храм Богу Истинитоме – Господу Саваоту. Али и Храм је због грехова јеврејских првосвештеника и народа постао не дом Његов, него дом ваш, јер су одбацили Богочовек и Спаситеља. Зато ће дом ваш остати пуст и неће га никада више ни бити као дома Бога Живога. Постоји дакле свему граница и мера, па и дуготрпљењу Божијем према грешницима. Која је то граница и која је то мера? То је онa граница и она мера када Бог види да је човек постао непоправљив и да само иде из једног зла у друго, из једног греха у још већи. Зато Он смрћу човекољубиво позива душу људску да напусти тело, као неки свој дом, да не би душа и тело заједно још више грешили и не би још већма били осуђени у Дан Суда.

Али, Христос је надумна Љубав и Oн воли и жали Његов град и Његове сународнике, иако га је у Јерусалиму чекала смрт, и то смрт на Крсту. Он је плакао и болно нарицао за Јерусалимом. Није плакао за Собом. Лио је сузе за убицама Својим и хулитељима Својим, јер због духовног слепила и таме греха они бејаху достојни суза. На једном другом месту када је вођен на крсну смрт, Исус сведочи: Кћери јерусалимскене плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом.“ (Лк. 23:28). Оваплоћени Бог који је Вечна Љубав је просто такав. Он плаче и за убицама својим и за народом који га је осудио на смрт и који је одбацивши га на Велики Петак викао Пилату: Крв његова на нас и на децу нашу. (Мт. 27, 25). И заиста, онај који духовно гине и пропада, онај који се ваља у својим гресима и не каје се, тај је једино на земљи достојан суза и жаљења. Господ никада не плаче за собом јер Он је Свемогући Господ, Он Васкрсење, Он Живот Вечни. Зато Господ жали искључиво за другима али и за Јерусалимом, огрезлим у грех и безакоње, па два пута болно понавља … Јерусалиме, Јерусалиме!! … и тиме показује да га неизмерно воли. Вапије у тузи и патњи јер као Бог види скори крај Јерусалимског Храма и страдање града због непокајања и богоубиства. Крај који се догодио само неколико деценија после тога – у време римских царева Веспазијана и Тита.

Под Јерусалимом у унутарњем смислу те речи подразумева се срце људско јер оно је центар нашег духовног бића. Свако ко упорно чини грех и не каје се никада, неповратно оскрнављује своје срце. Но и он негде у дубинама своје савести може понекад чути глас Оваплоћеног Бога Љубави … Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке (здраве савете духовних људи) и каменујеш послане теби (убијаш сваку добру помисао која ти долази у срце), колико пута хтедох да саберем чеда твоја (да те из расејаности празних мисли и жеља саберем у пажњу и богоокренутост) као кокош пилиће своје под крила (као Благодат Божија добре мисли и чисте жеље), и не хтедосте! Зашто то људи не хтедоше? Зато «јер више заволеше славу људску него славу Божију» (Јн. 12, 43).

Све дакле зависи од нас јер Бог ће своје учинити ако ми учинимо своје – ако се покајемо. Хајде стога да се вратимо Господу и себи. Да учинимо оно што до нас стоји. Остало ће сигурно завршити Бог.   

   Игуман Манастира Пиносава Јеромонах

Петар(Драгојловић)

                                                                                   

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име