Легендарна глумица Мира Бањац недавно је прославила 91. рођендан, а у ексклузивном интервјуу за Сербиан Тимес је отворила душу и открила досад непознате детаље о својој породици, о којима никада јавно није говорила.
На питање како се осећа кроз смех каже: ”Времешно. Натоварена сам животом.“ И одмах додаје: „Поред свих награда и признања једино је важно оно што ће остати у људима, оно што ће да упамте. Ми смо радили за људе. Најбитније је шта ћу оставити људима“, каже Мира.
Оставили сте нам много тога.
-То је лична ствар сваког човека. То што је њему лепо или битно остаће у њему.
Када погледате у ретровизор, које то слике искачу?
-Дипломирала сам 1951.године, па од шездесетих и наредних шездесетак година је најбољи део моје каријере.
Дакле, читава каријера. Шта је рецепт за тако нешто грандиозно?
-То заиста не знам. Никада, али баш никада нисам тражила улогу, нити сам се борила за њу. Увек су ме тражили, а претпостављам када су тражили да сам им била и потребна. То је све. Није било никакве борбе у тој каријери, све се нормално развијало. Није увек било јако успешно, нити велико. Почињала сам и од малог и од средњег. Било је падања, уздизања. Ја сам као река понорница, мало доле, мало горе.
А када сте падали, како се придигните?
-Важно је да схватите где се погрешили, где нисте довољно дали себе. Сада, на крају, закључујем да је најважнија равнотежа. Не сме се потрошити снага на ситне ствари. Треба знати где дати целу снагу, а где не треба много да се троши. Глумац не сме много да се троши. Грешка садашњих младих глумаца, који су успешни, је што у исто време раде на четири, пет телевизија и ту потроше снагу на ситно.
Никада, али баш никада нисам тражила улогу, нити сам се борила за њу. Увек су ме тражили, а претпостављам када су тражили да сам им била и потребна. То је све. Није било никакве борбе у тој каријери, све се нормално развијало. Није увек било јако успешно, нити велико. Почињала сам и од малог и од средњег. Било је падања, уздизања.
Доста њих је приморано да ради на више канала.
-Наравно. Култура је скоро деценијама скрајнута. Докле год у једној држави која претендује да буде правна, култура и уметност не буду важни као привреда, као здравство, неће бити значајних помака. Култура је национална кичма, то би морали да знају они који о томе мисле.
Да ли се некада више придавало значаја култури него што се то ради данас?
-Апсолутно. Седамдесетих, па и шездесетих, култура је имала неки значај. Ту се могло нешто урадити и створити.
Како цените овај садашњи културни тренутак?
-Није сјајно. Све зависи од људи, стално се виче „нема пара, нема пара.“ Нису паре само у питању. Све је у глави онога који даје те паре. И који мисли да ли треба толико или не треба. Човек је најважнији, где год је нешто добро и успешно – иза тога стоји човек, и оно што не ваља – иза тога стоји човек. Човек је мера живота.
Докле год у једној држави која претендује да буде правна, култура и уметност не буду важни као привреда, као здравство, неће бити значајних помака. Култура је национална кичма, то би морали да знају они који о томе мисле.
Како преживљавате овај тренутак општег глобалног лудила?
-Тешко. Ја сам врло комуникативна а сада за то немам могућности, па моја снага и енергија мало попуштају. Покушавам да не тонем, читам, чувам главу. Само главу треба сачувати, глава је најважнија. Са људима контактирам једино телефоном. Сви послови, сва снимања које сам имала су отказани за пролеће. Покушавам да будем довољна сама себи. И да некако осмислим овај затворени простор.
Како чувате мождане вијуге?
-Читањем. А треба и радити и интересовати се за многе ствари.
Пропутовали сте скоро читав свет, разговарали са нашим људима, каква су Вам америчка искуства?
-Имам велику причу са Америком. Путовала сам са „Атељеом 212“ по разним континентима, играли смо смо на Офф Бродвеју и то „Вирџинију Вулф“, недељу дана после њихове представе. Међутим, Америка је за мене има нешто судбинско. Нисам о томе никада причала.
Са Миодрагом Петровићем Чкаљом у серији “Врућ ветар”
Ево прилике.
-Да скувам кафу, па да Вам испричам?
Једва чекам.
–Мој отац је Американац. Моја баба је била први талас миграције, отишла је у Америку, живела је у Детроиту и била је велика хохштаплерка. Радила је, трговала алкохолом у време прохибиције. Тамо се родио мој отац и када је имао 21 годину, баба се вратила и тако је мој отац пронашао моју мајку. Увек је била катастрофа са језиком и споразумевањем у кући. Био је сјајан човек, али није могао да издржи овде. Када сам имала четири године, он се вратио у Америку. Нама је послао гаранцију, да мама и ја дођемо. Међутим, моја мама је била јако млада, и мој ујак је био њен тутор. Рекао јој је да не може да иде за Америку.
Хвала ујаку.
-Бринуо се како ће са малим дететом, притом није знала језик. Тада се још путовало бродом, било би то јако дугачко. Моја мајка није отишла, а отац се још неколико година јављао. После је отишао у неки рат и ја сам изгубила сваки контакт са њим. Мислим да је погинуо. А морам да вам откријем једну своју велику ману.
Слушам Вас.
-Доста сам образована и начитана, али ја не знам енглески језик. А то је све из психолошких разлога. Два пута сам покушала да се упишем на Коларчев универзитет и никако нисам прошла. Зато што су се моја баба и моја тетка, јер је тада баба довела и своју кћерку, ужасно свађале на енглеском. Тај језик је за мене био катастрофа. И то је оставило психолошке последице. Ја се њиме служим њиме, онолико колико је потребно, али је то велика психолошка баријера. Нисам успела то да усавршим, открива Мира Бањац за Сербиан Тимес детаљ из никада раније испричане приче из свог живота.
СербианТимес, Седма сила
