Срео сам синоћ своју професорку књижевности. Но, испрва нисам схватио да је то она. Падао је већ први мрак и из далека, видео сам само старицу у похабаном мушком капуту боје пепела, како грозничаво тумара између паркираних аутомобила. Деловало је да погледом тражи изгубљену цедуљу или новчић. Међутим, како сам се приближавао, постајао сам све свеснији да је то она. Високо чело и крупни нос, кошчате руке и заувек чврсто везана пунђа… Вера Станисављевић! Препознао сам и тај корак којим је оштро прилазила последњој клупи: „Шта нам то поручује Воланд када каже да рукописи не горе, Мартићу?” На трен сам осетио мирис дворишних кестенова који се провлачио кроз прозоре, и чуо себе како ћутим… Није било сумње!

Требао сам јој одмах причи и рећи: “Ја сам тај и тај госпођо професорка, сећате ли се? Увек недовољно удубљен, али вешт у градњи приче, нарочито када је тема слободна… Изражајан и некако импулсивно емотиван, како сте умели да напишете на крају текста црвеном бојом.” Сетила би се сигурно… Требало је можда одмах извадити визит карту и похвалити се положајем помоћника министра у ресору телекомуникација, повадити слике деце и истаћи прошлогодишњу Октобарску награду за допринос демократији… Било је вероватно нужно још када смо били на неколико корака једно од другог узвикнути: „Успели смо, професорка! И ми на које сте најмање рачунали, постали смо људи! Постали смо нешто!”

Па ипак, као и обично у њеном присуству, спетљао сам се… Било ми је некако неугодно, једнако као и онда када ме је прозивала и тражила да тамо, пред свима, анализирам узроке презира Настасје Филиповне. „Слабо је то, Мартићу!” Предуго сам стајао зурећи у њене ципеле око којих је, ношено кошавом, плесало лишће. И као и обично, Вера Станисављевић ме је предухитрила. Док сам смишљао шта да кажем, док сам се довијао тражећи начин који ће најбоље прекинути ћутање, она је пришла к мени:

„Имате ли нешто ситно, господине?” упитала је једва чујно и некако самртнички покорно. „Нешто сасвим ситно, што нећете ни приметити да вам недостаје?”

Био сам толико затечен њеним речима, да испрва нисам био сигуран да сам их добро разумео. Видевши моју збуњеност, професорка, чије су очи сада јасно зуриле с матурске фотографије, поновила је, сада одлучније:

„Нешто ситно, ако Вам није проблем… Значило би…”

Покушао сам, није да нисам, да тада изговорим нешто смислено. Међутим, једино што сам изговорио стало је у речи:

„Дозволите ми да Вас поведем на ручак, професорка. Била би ми част! Ја сам…” застао сам, ни сам не знам зашто „Задња до прозора… Четврто три…”

Оборила је поглед и поново је изгледала као да тражи нешто, тамо између кеса са храном за псе, окачених на ивице контејнера.

„Ви сте…” заустила је…

Помислио сам да ме је коначно препознала. „Ја сам…” заустио сам у жељи да јој помогнем…

„Помешали сте ме са неким, господине…” прекинула је поново моју неодлучност. „Нисам ја професорка… Никада нисам била професорка… Ја сам само…”

На тренутак када јој је глас утихнуо, пожелео сам да је пробудим, да је подсетим на Јеленино рецитовање Превера након којег је плакала, на Црњанског ког нам је кришом читала тврдећи да је већи од Андрића, на Мајаковског, Јесењина… Хтео сам да јој кажем да ме не може тако преварити, јер сам јој веровао када је говорила да ћемо, ако будемо само довољно желели, успети све, да први пут у њеном присуству можда и подвикнем, да опсујем… Па ипак, она ме је и тада предухитрила…

„А ко сте Ви, господине? Хоћете ли ми рећи ко сте Ви?”

Стајао сам тако, на оној кошави, гледајући час у наше ципеле око којих је ношено ветром плесало смеће, час у сопствене прсте који су неодлучно кретали ка новчанику застајући на рубу ревера, као да се тамо налази невидљива граница коју не би ваљало прећи, стајао сам желећи да јој кажем да сам само због ње прочитао “Уликса” и да не може тек тако да оде, да није битно и да све ово сваком од нас може да се догоди, и онда сам најпре неодлучно, а онда све јасније одговорио:

„Ја сам нико, госпођо… Опростите што сам Вас узнемирио, мислећи да је другачије… Али ја сам, заправо, нико…”

 

misamajic

1 KOMENTAR

  1. СВЕТИ ОЦИ ГОВОРИЛИ СУ ДА ЈЕ, КАДА БИ СВЕ КЊИГЕ НА СВЕТУ НЕСТАЛЕ, КАДА НИ ЈЕВАНЂЕЉА ВИШЕ НЕ БИ БИЛО (ШТО И НИЈЕ ТАКО НЕМОГУЋЕ С ОБЗИРОМ НА ПРЕТЕЋЕ ЧИСТКЕ НЕПОЖЕЉНИХ САДРЖАЈА У САЈБЕР-ПРОСТОРУ), ПРИЧА О БЛУДНОМ СИНУ БИЛА ДОВОЉНА ДА СЕ СХВАТИ ЦЕО ДУХ ХРИСТОВЕ НАУКЕ. МНОГИ СВЕТСКИ ПИСЦИ ГОВОРИЛИ СУ ДА, КАДА БИ НЕСТАЛА ЦЕЛОКУПНА РУСКА КЊИЖЕВНОСТ, А ОСТАЛА САМО ПРИЧА У ПРОЗИ „ПРОСЈАК“ ИВАНА ТУРГЕЊЕВА ТО БИЛО ДОВОЉНО ДА ДОЧАРА ЊЕН БОГОЧОВЕЧАНСКИ ДУХ. ЧЕСТИТАМ АУТОРУ НА САОСЕЋАЈНОСТИ И НА ДОЖИВЉЕНОМ ПОТПУНОМ ПРЕОБРАЖАЈУ – МЕТАНОЈИ. ОВАЈ ПРИМЕР ОПОМИЊЕ И ПОДСЕЋА СВАКОГА ОД НАС….

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име