Једна од књига, која се задњих деценија често помиње је и Философија паланке Радомира Kонстантиновића. Иако је књига изашла пре више од пола века, свој публицитет је стекла највише последње три деценије. Пре него што се званично појавила сам Kонстантиновић је прочитао кроз неколико емисија на радију Београд давне 1969.године.
Без обзира на љубитеље и противнике књиге, која је како неки кажу поделила српско друштво. Осврнућемо се на њу непристрасно, без политичких и других предрасуда, као у оном моменту кад се појавила. Неоспорна је вредност овог дела, које је тешко за читање, иако обимом није велико. Највећи њен део чини апстракција, подробно објашњење самог наслова књиге.
Философија паланке је изникла из племенске свести, иако није иста. Представља својеврсну еманципацију племена као философије Ноћи у фиĺософију Дана. Паланка је сва јавна, индивидуализам се губи, влада колективна свест и правила понашања. Људи су толико подређени њој да више немају слободу осим у биолошким скривеним категоријама ероса. Постоји карактеристичан језик паланке, који представља својеврсну атеистичку мистику, јер реч “дрво, више не значи дрво“. Све се своди на затворен систем околине паланке, која је уствари затворено-отворена. Индивидуализам у општем смислу је строго осуђен, као својеврсна философија Ноћи. Све што долази са друге стране брда се подозрева.
Паланка на неки начин представља неуспео покушај еманципације балканских друштава, које су остале на пола пута, ни село ни град.
Све више глобални свет са својим савременим технологијама, вестима из удаљених крајева света, правилима понашања се претвара у глобално село или прије паланку. Kао што у паланци постоји одређени начин комуникације, правила, тако и сав свет поприма лицемерну матрицу. Свако, ко се издваја по било чему бива изопштен као отпадник. Пропагирање слободе представља затворен систем догме, против које тај исти свет устаје. Борећи се против догме, сама та борба постаје догма. Оно за шта су се некад борили Kонстантиновић и његови идеолошки наследници претвара се у својеврсни парадокс. Сав свет постаје паланка. Нема се на први поглед где побећи. Мада, паланка није само географски појам, она је више ментално стање. Проблем је што савремени свет иде даље и то много у односу на некадашњу паланку. Баш зато што је развијен и што још више напредује. У паланци су људи могли да буду слободни бар на некој тој биолошкој основи, савремени свет се све више уплиће и у ту сферу. Све што је другачије или се супротставља његовим догмама припада философији Ноћи. Данашњи свет је свет философије Дана. Kао што је у некадашњој паланци општи индивидуализам био искључен, ипак су људи са свим поштовањем правила паланке остајали усамљени, тако је и у данашњем свету…
Изгледа, стварно да је паланка наша судбина и тешко је побећи од паланачког искуства и менталитета, које се претвара на крају у фашизам.