Под урбаним филмовима обично подразумијевамо оне који се баве животом младих у градовима, описујући живот разних субкултура, често помињући и разне аномалије градског живота.
У доба комунизма филмови који су пропагирани од стране власти су се најчешће односили на Народно-ослободилачку борбу, затим оне који приказују сцене комунистичког ,,раја“ и просперитета. То су филмови тзв. црвеног таласа. Први који су се побунили против оваквог поданичког односа у југословенској кинематографији су представници тзв. црног таласа, а тако их је назвала сама власт тадашњег времена. Ови филмови су описивали живот обичног малог човјека, који ни издалека није био идиличан. Често су главни ликови ових филмова били људи са маргине, проститутке, алкохоличари, неадаптирани млади људи у постојећи систем. Овај покрет је трајао од почетка шездесетих до 1972.године.Главни представници овог покрета у филмској индустрији су Душан Макавејев са својим филмом “Мистерије Организма“, који је забрањен, Желимир Жилник, Лазар Стојановић, Ђорђе Kадијевић и други. У књижевности главни представници црног таласа су Мирко Kовач, Драгослав Михаиловић, Антоније Исаковић. Може се рећи да су филмови црног таласа први урбани филмови у Југославији.
Један од значајних филмова црног таласа, који описује живот младих људи, а инспирисан америчким андерграунд филмовима је филм тада младог редитеља Лазара Стојановића “Пластични Исус“ из 1971.године, са Томиславом Готовцем у главној улози. Овај филм је био Стојановићев дипломски рад. Филм је одмах забрањен, а Стојановић је заглавио три године робије, а практично након овога је стављена тачка на његов рад.
Са Титовом смрћу стеге комунизма попуштају, па тако и у умјетности. Појављује се нови музички правац нови талас, који је свој утицај имао и на друге гране умјетности, па тако и на филмску умјетност. 1981. године појављује се филм “Дечко, који обећава“. Главну улогу у филму има Александар Берчек, а у филму се зове Слободан Милошевић, младић, који живи са ситуираним родитељима, при крају је факултета, смијеши му се лијепа и угодна будућност. Ипак, он у једном моменту као да “полуди“, почиње да се понаша сасвим супротно од онога што стандарди прописују, оснива рок бенд, ставља минђушу, шокира јавност са својим понашањем, па тако и са пјесмама свога бенда. У филму глуме и музичари Душан Kојић Kоја и Ивица Вдовић Вд. Значајну улогу на филму су имали и Иван Вејвода, Небојша Пајкић, који је писао контроверзне текстове за пјесме у филму, а Kојић је радио музику. Редитељ филма је Милош Радивојевић.
Други филм инспирисан новим таласом је “Давитељ против Давитеља“, у режији Слободана Шијана. Главне улоге у филму имају Ташко Начић, Соња Савић, Рахела Ферари, Никола Симић, Срђан Шапер, који је био члан култог новоталасног бенда Идоли, музичар Душан Kојић Kоја.Радња филма почиње са најавом о развоју Београда као европске метрополе осамдесетих. Што се тиче изграђености град не заостаје за другим великим европским и свјетским градовима. Ипак, потребно је и да има своју мрачну страну да би био раме у раме са другима. Поред пораста криминала, појаве манијака на улицама, ћошковима, гробљима, треба и нешто озбиљније град да добије, београдског давитеља. И, заиста добија у лику Пере Митића, кога глуми Ташко Начић ,,велико дијете“, који у својим касним четрдесетим још добија ударце прутом од своје мајке, која га тјера да продаје каранфиле. Пошто често трпи увреде и од купаца, нарочито женских, њему се у једном моменту буди нека монструозна сила и почиње да дави жене и дјевојке. Иако инфантилан, али са великом тјелесном масом Пера Митић сеје страх по главном граду тадашње Југославије. Нико и не сумња на њега, јер заиста је имао крајње безазлен изглед. Сви мисле да се ради о неком опасном бескрупулозном типу. У исто вријеме повучени младић Спиридон Kопицл, кога глуми Срђан Шапер, имао је породичну трагедију. Умрла му је мајка, а отац психијатар и судски вјештак се оженио за лијепу медицинску сестру. Од тада почиње да мрзи све лијепе жене. Случајно на телевизији док пије кока-колу угледа леш жене исколачених очију, која је жртва београдског давитеља. Ту добија неку врсту шока, али ступа и телепатску везу са убицом. Почиње да бива опсједнут са њиме. Чак и са својим бендом “Вис Симболи“ прави пјесму инспирисану овим човјеком, а која се зове “Београдски давитељ“.Филм, иако црна комедија има доста елемената и хорора, психолошког трилера, драме. Може се рећи да се ради о генијалном подухвату.
Такође у урбане филмове инспирисане новим таласом треба поменути и филм“ Нешто између“, гдје главне улоге у филму имају Мики Манојловић, Драган Николић, млади Петар Илић Ћирило, који глуми сина Микија Манојлоћа и панкера. Филм је из 1982.године.Осликава тадашњу климу у земљи која је између Истока и Запада. Петар Илић Ћирило је иначе баш тих година свирао у тинејџерским бендовима Урбана герила и Берлинер Страсе, гдје су били још, после чувени писац Владимир Арсенијевић, најмлађи добитник Нин-ове награде за књижевност са романом “ У потпалубљу“ и новинар Бранко Росић, а Ћики је замијенио Цанета из Партибрејкерса, након што се овај посвађао са Арсенијевићем.
На крају да не заборавимо и филм“ Црна Марија“ из 1986.године, гђе глуми велики број тадашњих рокера.Главне улоге у филму играју Милан Младеновић, Маргита Стефановић, Соња Савић, Мишко Плави, Горан Чавајда, Игор Первић.Радња филма се одвија око креативне кризе која је наступила у једном рок бенду након смрти њеног вође.Једини начин да успију и да се одржи бенд је да сниме хит.Након учешћа у хуманитарном концерту то и успијавају.
Поред ових филмова насталих за вријеме СФРЈ, велики број урбаних филмова је снимљен и после распада ове земље. Ту треба истаћи филмове попут “Црног бомбардера“ са Драганом Бјелогрлићем и Аницом Добром, “Мarble Аss“ филм Желимира Жилника са првим југословенским транвеститом Вјераном Миладиновићем Мерлинком у главној улози, као и са контраверзним мултимедијалним умјетником Ненадом Џонијем Рацковићем. Затим ту је и непревазиђени филм Срђана Драгојевића “Ми нисмо анђели“, такође и његови филмови “Ране“ и “Парада“, после. Можемо још поменути и велики број филмова попут “Убиство са предумишљајем“, “ТТ синдром“, “Булевар Револуције“, “Ни на небу ни на земљи“, “Пун мјесец над Београдом“, “Тамна је ноћ“ и многи други. Углавном сви ови филмови говоре о транзицији и сналажењу људи, па и младих у датим околностима.
Ово је заиста захтјевна и обимна тема, и надам се да сам је бар мало успио освјетлити.
