Једна од најтужнијих појава у свету је самоубиство. Врло болан чин за вернике, посебно, а и за невернике. Посебан бол, представља за породицу самоубице, ако су верници, то што им се не служи опело, као и посмртна судбина те особе.
Још једна од тужних ствари везана за овај проблем, што га често извршавају добре, осетљиве душе. Немогући да поднесу терет живота, дижу руку на себе..
Албер Kами је говорио да постоји само један озбиљни философски проблем. Самоубиство. Да сви други проблеми и непознанице долазе након овога. Да ли живот вреди или не вреди проживети? Ово је философски однос према суициду. Филозофа егзистенцијалиста, који су у већини били атеистички расположени.
Но, најчешће се људи не убијају из философских разлога, него што их натера тешка мука. Овај чин остаје тајна. Може се нагађати о мотивима самоубиства, а ако онај, који га је извршио не остави директни разлог у поруци, тешко је знати због чега. Чак и тада може се десити да је то само варка, да се човек убио из сасвим другог разлога од онога, кога је навео.
Поред философског самоубиства дешава се и протесно самоубиство, где особа извршава јавно суицид, најчешће, немогући да изађе на крај са неком неправдом, која му је нанета. Овај облик се извршава најчешће јавним самоспаљивањем или скакањем са моста или зграде.
Постоје и религијска самоубиства, где припадници одређених окултних заједница морају да изврше суицид, по наговору и препоруци групе којој припадају, како би угодили извесним тајанственим силама, најчешће демонима и то отворено.
У задњим деценијама актуелна су терористичка самоубиства. Она су негде најчешће између протесних и религијских. Са тим што са самоубиством особе, циљ је побити што већи број људи. Често самоубиства имају одређену позоришну димензију. Па, тако можемо рећи да постоје и позоришна самоубиства. Овакав тип суицида је најближи протесном самоубиству са одређеном дозом патетике. Извршавају се пред јавношћу, која има улогу публике, најчешће испијањем отрова. Могуће да овакав тип самоубистава, жели да упозори јавност, а да суицид није крајњи циљ.
Тако долазимо и до упозоравајућих самоубистава. То јесте гђе оно није циљ, особа не жели да дође до њега, само да стави до знања, најчешће породици или блиским особама, на своје стање. Лоша ствар је што се дешава стварно да дође и до крајњег исхода, без обзира шта самоубица или који га само глуми мислио..
Kао што смо рекли, најтеже је верујућим породицама или блиским особама самоубица. Некад, а и данас, самоубиство је имало и ефекат срамоћења породице онога, који га чини. Сама чињеница да су се самоубице сахрањивале ван гробља, вероватно је, посебно у малим сеоским срединама деловало врло незгодно за породицу.
Верујућим људима, који су имали блиске особе, а, који су извршили суицид, може утешно деловати казивање Старца Пајсија, где је он имао визију једног самоубице. Наиме, овај је скочивши са моста, док је падао, покајао се, Бог је послао ангела да узме његову душу и спасио се. Но, ово не треба да буде олакшање за овај чин. Kолико год да је тешко ,после тога, нема више назад. Ма, колико нам жао било, па макар се и спасили завршивши у рај.
Са оне стране гроба нема покајања.
Милош Лалатовић
