Здраво, зовем се Дејан. Одувијек сам био праведан, што ме много коштало. Од дјетинства сам се трудио да исправим неправду према женама и дјеци. То ме у почетку стављало на листу слабића, тих средњих девесесетих, када је рат још био у току.
Али већ тада, иако дијете, сметало ми је изругивање ,,педерима“, којих званично и није било у мјесту гдје сам живио.Питао сам се, логички размишљајући, шта је неко крив што је од дјетинства феминизиран, то је тада услед недостатка информација или намјерног прављења ,,лудим“ био критеријум за ,,педера“.Нико није знао да ли су те особе заиста хомосексуалне или транс, пошто наравно није било говора о шминкању или облачењу одјеће супротног пола од стране тих људи.Ето, само су били женскасти.Битно је да су ,,женскасти“, ,,изроди“, ,,педери“, такви су се родили, и ето то је то.Без обзира какав неко морални или религиозни став имао према хомосексуалности, прихватио би да је то огромна неправда према неком, само зато што се неком учинио феминизиран, а самим тим обавезно и ,,педер“.
Сјећам се једног дјечака у школи. Имали смо око једанаест година, дјелимично, чак и благо је испољавао женске особине. Можда и није. Али, провинцијска средина је њега прогласила ,,педером“, називајући га ,,женским петком“ и разним другим ружним именима. Није издржао, једног јутра су га нашли објешеног о дрво у дворишту његове куће. Нико јавно није рекао, али сви су претпостастављали, тачније, поприлично су били сигурни, да је узрок малтретирање на основу његове тзв.женске природе. Дошли су на сахрани и они који су га малтретирали, као и њихови очеви, учесници ,,рата за мир“, који су чврсто научили синове да не буду ,,педери“. Срам их било. Млади, премлади живот је угашен, тек што је напунио дванаест година, а они се њиховим одвратним брковима, који подсјећају на запуштену вагину кесере у таквој трагичној ситуацији.
Сличних случајева је у току мог живота било много.Али ниједан није био трагичан, као случај дјечака самоубице, тачније кога су убили зликовци.Ни свештеник му није држао опијело, због правила о самоубицама, а родитељи и сродници, поред свог великог губитка су се као стидјели.Знали су да им је син преживљавао физичко и психичко малтретирање, због оног чак зашто ни сами нијесу били сигурни.Али ту није био крај.У школи дјечак што је доживљао је тек била дјечија игра, наспрам онога што му је отац кући приређивао.Посебно кад се врати из локалне кафане или испред продавнице попије уморан од рада на трактору пар пива.У тим моментима није никад прошло, а да му се неко није грубо подсмјехнуо на рачун његовог сина и приче које дјеца препричавају у школи, са све ружно шкрбавим зубима, и брковима, које личе као што рекох, на запуштену вагину, да му је син пи.каст и ,,педер“.Уморног човјека, који је дошао да се мало одмори, ове ријечи су ужасно пекле, ћутао је, а онда је сав бијес каишем, песницама и чим је стигао искаљивао када дође кући на јадног дјечака његовог сина, уз мноштво примитивних ријечи.
После не знам којег оваквог пута дјечак је одлучио да ослободи срамоте своје родитеље, сроднике и себе коначно ослободи муке.У глуво доба иза поноћи, на велико дрво у близини куће је окачио већ припремљен конопац, направио вјешто омчу и ставио је око врата.Ујутро, мајка кад је хтјела да га пробуди за школу, није га нашла у кревету, тражили су га и убрзо нашли са конопом дубоко урезаним о мали врат мршавог дјечака.Мајка је безнадежно кукала, проклињући и мјесто и људе, који су јој направили ово од сина, јер знала је, знала је, да су они за ово криви.Отац је снуждено држао главу доље.
Сахранили су га, а многе жене које су присустовале сахрани, једва су чекале да се све заврши, јер су знале да су и њихови синови, па и дјевојчице имали удјела у овом удруженом злочиначком подухвату, са све својим родитељима, нарочито очевима.Чак је разредни старјешина одржао глупи патетични говор о дјечаку, који није могао да се одупре стихијама овога свијета, а знао је све, знао је све обична глупа пед.ерчина, а прстом није мрднуо да заштити дјечака, него му је додавао муку на муку.
После двадесет и пет година мјесто, гдје је угашен давно један млади живот, једва се и препознаје.Некадашње тзв. мушкарчине са својим очевима пијанче испред једине продавнице, пошто ни кафане нема више у том мјесту.
Обишао сам да посјетим гроб својих старих.Изненада сам наишао и на гроб Бранка, тако се звао несрећни дјечак.И родитељи су му умрли.Мајка после пар година, а, отац опијајући се, нађен је мртав у кући, у близини које му се син објесио.Бранково име, као и датум његовог рођења и смрти једва се распознавао.
Бранко Драгићевић 1986-1998.Да, то је било све.
Будите добри према својој дјеци, можда погријеше, можда скрену са пута, можда вам се само то учини, слушали сте гласине злонамјерних људи.Немојте да буде касно као за покојног Бранка, његове родитеље, па и читаво то мјесто, које је као за неку правду стекло од других статус уклетог, јер су убили невиног дјечака.
