Једно од питања религије, философије, антропологије, социологије, слободног људског промишљања је судбина, како у метафизичком, тако и у позитивистичком смислу, а други је човекова слободна воља.
Патријарх Павле је говорио “нико не може одабрати из које породице, народа ће се родити, али може да ли ће бити човек или нечовек“. Ово носи у себи велику истину. Хришћанство у већини одбацује предистинацију, судбину, предодређеност, кисмет, осим неких калвинистичких праваца. За разлику од ислама, који прихвата судбину или кисмет. Ипак, не може се порекнути, као што говори Патријарх Павле, да постоји апсолутна слобода и да не постоји извесна предодређеност, која итекако нам одређује живот. То и хришћанство прихвата. Према хришћанству, човеку је дато да се носи са околностима, које није могао никако да одабере, као са ветрењачама. То се зове, носити свој крст. Некоме је лакши, тежи, али постоји код сваког човека, па и народа. Балкански народи имају особину да се жале на своју судбину, тачније крст. Човек, као појединац се роди у одређеном народу, где постоји колективна свест или подсвест, породици, са њеним наслеђем у одређеној средини и њеним правилима понашања, чије је кршење санкционисано. Где је ту слобода? Па, онда разне животне околности, које ломе људе, њихове капацитете, воде их у лудило. Разне животне доби, детињство, пубертет, хормони, менопауза, исхрана, телесне и душевне мане. На крају се после свега може рећи само јадни човек. Али, све ово је дато људима, као крст. Па и страсти и грешке, које праве из разних разлога. Иако су део њихове слободне воље. Може се рећи да је људска слобода под огромним притиском од рођења. Незнање, мора се хтео или не, човек научити да пада и трпи. Притисак средине, да се на одређени начин понаша. Онда народа, да прихвата његове вредности или псеудовредности. Па и религије. Да упражњава одређене ритуале, обичаје, да не испитује много.
Али, не може. Човек, иако га притиска страст, правило понашања, средина, може рећи не. Али, мора се припремити на мучеништво. Знамо из житија светих, колико су поједини светитељи имали проблема са најближом породицом и народом, због примања хришћанства. Они су сами поверовавши, одабрали. Најбоље избор је онај, који човек сам спозна као истину. Али, заиста истину.
Kао што видимо човек је притиснут, спљоштен тешким теретом, наслеђа, средине, предрасуда, стереотипа, страха, чак и самог себе, а посебно метафизичког света или демона. Жели побећи од света, људи, себе, својих помисли, осећаја. Жели, али не може. Мора да се бори. Онда ће неко рећи, ко је мене питао, желим ли уопште да се родим, посебно у лошим условима, свим могућим, народним, породичним, околине, школе. Не знам, нико нас није питао. Али, нашли смо се ту где јесмо. Да се боримо и да нађемо свој смисао у борби.
Рекао је владика Атанасије “јесу буре, невоље, али нисмо трске“…
Човеково рођење на први поглед делује као неправда, зашто би се неко родио без своје воље, да би трпео невоље, које су присутне у животу и људи са срећним околностима. Одговор је да би пронашао смисао. Чак, иако ће неко рећи да не жели да га пронађе. Да је то већ судбина и да жели изврши суицид. Суицид је његова слободна воља. Али и то је питање. Настало под утицајем помисли, које су убациле нечисте силе, па и биолошким утицајем хормона. Мада, опет јесте на крају слободна воља човека у већини случајева. Замислимо, рецимо шта би било да Бог каже човеку, добро вратићу те у небиће, али да ти прво покажем славу, коју сам ти наменио. Човек погледа себе у неизмерном блаженству, поче кукати и молити Бога, да га не враћа у небиће. Све ће поднети, све је супер, и невоље, проблеми, људи, па и сами човек сам себи, ни демони чак нијесу лоши, јер помажу да се достигне борбом са њима већи венац.
Милош Лалатовић
