За време комунизма у Румунији, Црква је имала двојак статус. На први поглед бољи у односу на остале комунистичке државе, а са друге стране парира бившем Совјетском Савезу, пошто су методи мучења у многоме увезени из те земље.
Неки од чувених румунских духовника Старац Јустин Парву, отац Георги Kалчу,отац Николае Штајнхарт, прошли су ужасе румунских затвора и логора под Чаушеским. Провели су вишегодишње робије, неки и по више пута. Ипак, најтежи период је био од 1948 до 1964.године,када је наступила амнестија под притиском Америке. Можда делује чудно, али ови људи су хапшени као млади, због најбизарних, најчешће измишљених разлога. Такви су били рецимо ,,да су слушали радио“ Слободну Европу“ или случај једног сељака, који је ухапшен зато што је као сиромашан оженио кћер имућнијег сељака. Методи мучења су били ужасни. Састојали су се поред тешких, изузетно физичких услова затвора и од стравичних психичких малтретирања. Терали су људе да говоре како не воле оца и мајку да нису никад веровали у Бога и много штошта ужасно, што је тешко и замислити. Неки су од оваквих експеримената и полудели. Посебно су били озлоглашени затвори “Питешти“, “Герла“.
У затворима су се истицали и хришћани мирјани, попут младог Валерија Гафенкуа. Он је свој лек уступио једном протестантском пастору, чиме је угрозио свој живот, као последица тога је преминуо. Чиме је показао праву хришћанску љубав. Овај пастор је после много година, као веома стар сведочио о овоме у Америци.
Било је и светлих момената у овоме паклу на земљи. Затвореници хришћани су се кришом окупљали на Свете Литургије, које су духовници попут оца Георги Kалчуа служили у ћелијама, ризикујући при том свој живот због тога. Често су и након мучења добијали и позитивна духовна искуства. Занимљив је и случај оца Николае Штајнхарта, који је по народности Јеврејин, али је прешао у православно хришћанство у затвору, под утицајем духовника и осталих затвореника као пример. После се замонашио, чак написао неколико књиге о светлим Богонадахнутим тренуцима у затвору. Kао,да им је Бог у тим тренуцима неизрециве патње био ближи, тешио их и бодрио.
Затвореници, па и познати духовници, радили су у врло лошим условима у рудницима, на пољима пиринча. Многи су се заклињали да неће никад више јести пиринач. Ако би им сељаци на путу оставили неко воће или храну, казне су биле ригорозне, ако би неко од затвореника шта узео. Они преживели су после постали водећи румунски и светски Старци и духовници, који су доживели дубоку старост и својим искуствима страдања помогли многим страдаоцима. Отац Јустин Парву се посебно истицао у тешењу напаћених. Негде је и изјавио нешто попут “живим, да бих био утиснут у људску патњу“.
Милош Лалатовић
