Често у данашње време имамо прилику да видимо много депресивних људи. Може се рећи да је ово најзаступљенија болест нашега доба. По неким прогнозама овај тренд ће се још више увећати. Зашто је то тако?
Узроци су многобројни. У нашем балканском подручју лако је наћи одговор или изговор. Ратови, тешка економска ситуација, и све остало што иде са тим. Међутим имамо прилике да видимо економски најразвијеније државе света, где се вјековима није ратовало, али ипак депресија и остали психички проблеми узимају данак. Да не говоримо о најквалитетнијим медикаментима за ову врсту болести, које су доступне у овим државама. Све је отишло толико далеко да се у задње време почело са еутаназијом физички здравих особа, па и малолетника, које не могу да издрже терет живота. Ово су да опет напоменем најразвијеније државе света, са најзагарантованијом личном слободом, демократијом, квалитетном здравственом услугом, посебно психијатријском. Ипак, ситуација не иде на боље. И у нашем окружењу имамо прилику да сретнемо људе, који су врло успешни у сваком погледу, ситуирани, здрави, али ипак често морају да их теше они који ништа немају од тога. Ни богатство, ни здравље, и имају гомилу других проблема. Овако нешто није ново.
Многи инвалиди имају често позитивнији однос према животу од најздравијих људи. Можемо рећи да све овоземаљске благодати нијесу гарант среће, благостања и расположења. Велики број светитеља у хришћанству живели су у тешком окружењу, болесни, прогањани, али ипак су тешили друге. Врло успешно. Толико да су се људи после разговора са њима или исповести осећали препорођено. Један од скоријих примера јесте случај руске светитељке Марије Гатчинске.
Читав живот у болестима, трпела несносне болове, непокретна. Уместо њу даноноћно да теше, реке људи су долазиле њој. Па и многи духовници, од којих су сад неки и светитељи, чак и мученици. Период у ком је живела, био је изузетно тежак за Цркву. Прогони духовника и верног народа били су страшни. Епископи, монаси, свештеници, као и њихови ближњи су услед заиста оправдане ситуације падали у малодушност. Ипак, након разговора са мати Маријом, ситуација би се код њих драстично мењала на боље. Тако неки су издржали крст исповедништва и мучеништва, други су постајали свештеници, ђакони, монаси и монахиње. Мати Марија је имала велики дар утешитељства. Стекла је дар духовног расуђивања, као и Исусове молитве. Није могла да се креће ни да стоји. Лежала је стално у кревету, који је подсећао на сандук. Толико је и стекла увид у људску психу, шта све утиче на њу, почев од временских прилика, демона, саме личности особе, да ни дан – данас најеминетнији стручњаци из области психијатрије не би могли да јој не позавиде. Али за разлику од њих она је била по много чему испред. Имала је Благодат, којом је помагала људима, коју је стекла надљудским трпљењем и молитвом. Психијатри имају на располагању једино људско знање, које је ограничено, као и медикаменте. Временом све више упадајући у мрачне вилајете људске душе и сами постају жртве духова злобе из поднебесја.
Иако се радило о физички наизглед немоћној жени, мати Марија није остала незапажена од безбожних власти. Упали су јој у кућу, и онако непокретну у великим боловима, које је стално трпела, вукли су је степеницама, а њено крхко тело је ударало јако од сваки степеник.Kао последица овакве тортуре и мучења, убрзо је преминула.
Света мученица Марија Гатчинска и данас помаже многим нерасположеним људима, који јој се моле. Њена помоћ нам је све више потребнија.
Света мученице Марија Гатчинска, моли Бога за нас.
