Сведоци смо, посебно ми на овим балканским просторима, да се често поистовећује религија и нација. Да ли је то добро или лоше?
Па, неких пута јачање националних осећаја води и до испитивања заборављених обичаја, па и верских, које су карактеристичне, за неку етничку групу. Тако човек може да постане истински верник. Мада се све то најчешће заврши на традицији, не испитујући дубину религије. Тако долазимо у ситуацију да религија постаје слушкиња национализма, као што је некад била философија слушкиња религије. Национализам доводи до етнофилетизма у православним Црквама, што неретко изазива озбиљне расколе. То смо и ми сведоци, са ткз. македонском и црногорском православном црквом. Такође најсвежији је случај Украјине, која има неку нејасну цркву, коју је признала Васељенска Патријаршија, што је довело до сукоба са Руском Православном Црквом. Да ли је уопште толико битан национални префикс Цркве, да ли то наноси штету Православљу? Национализам је погубан за Цркву и мислим да би црквени великодостојници, требали да раде на његовом сузбијању. Црква је Црква, ма како се звала. У глобали и постоји само једна Православна Црква. Међутим, значајан број људи је у великој мери то занемарио, занемарујући при том и свете Тајне Цркве, а у први план, можда доста и несвесно, истиче се национализам. Ово је посебно пријемчиво за нецрквене традиционалне вернике, који религију и доживљавају, као део фолклора. Из Библије сазнајемо, да је једна од препрека ширењу хришћанства апостолима, представљало баш везаност паганских народа за њихову веру као национално – традиционалну. Хришћанство им се чинило, као страно њиховим очинским предањима. Тако видимо да традиција не мора да буде увек позитивна, како се често представља. Многи људи и данас се држе у оквиру хришћанства неких својих научених обичаја из породица, рецимо слављење мрсне славе на посни дан, најочигледнији је пример. Онда традиционални верници, врло негативно гледају на монаштво. Ако им се вера не зачини национализмом, неће је баш великодушно прихватити. Такође и неким историјским догађајима, који заиста имају велики значај за Цркву, али који су се у широком народним масама популизовали, па и ,,кафанизовали“, добијајући искривљени карактер. При том често се и Црква оптужује због тога као апарат неког великодржавног пројекта.
Од стране разних невладиних организација, аналитичара, појединаца, који нијесу склони национализму, термин светосавље се негативно погрешно представља, баш, делимично и због оваквих традиционалних верника. Многи тумаче светосавље, као великодржавни српски пројекат, крви и тла. Међутим, ако прочитамо књигу светог Јустина Поповића “Светосавље као философија живота“, видећемо да то није тачно. Најмање је везан овај термин за национализам. Посебно банални, световни. У овој књизи је термин светосавље, представљен као идење за Исусом Христом, као Путем у живот вечни, пречицом, који нам је оставио свети Сава. Наравно, најпре српском народу, али и другим. Не можемо светог апостола Петра, везивати само за Рим, светог Андреја за Цариград и итд.
Традиција је добра, само треба пазити да се не изопачи, посебно да негативно не утиче на Цркву. Црква је изнад традиције и обичаја, иначе би се многи хришћански народи и данас клањали Перуну, Одину, Аполону и осталим паганским божанствима.
Један од сукоба Исуса Христа са фарисејима, био је и тај што су они запостављали заповест Божију, за своје предање. Рецимо прали су руке, прије јела, чаше, котлове, као стриктне, а умањили су Божију заповест.
“Нема више мушког ни женског, Грка, ни Јелина, него су сви у Христу једно“. Апостол Павле
Милош Лалатовић
