Понекад, као млад сам се питао гдје су границе људске издржљивости? И колико човјек може да оде на добру или лошу страну.И непријатно сам се изненадио.У ствари што се тиче људске издржљивости, могу рећи да је било позитивно изнанађење, али на начин на који сам то открио био је врло мучан.А граница људског зла којег сам спознао, не граничи се са лудилом, него је далеко прешла све границе злог лудила, који може да режира једино и лично Сатана.Наравно, извршиоци су његове слуге оличене у људским или цовјеколиким креатурама, јер су својим избором зла изгубили сву своју људскост, претворивши се у људске олупине.Ово је само врло кратак опис људи, као што рекох ако се тако могу назвати, а, о којима ћу у настваку писати.Међутим, не само о њима него и о крајњој људскости и доброти мојих сапатника, иако смо припадали различитим религијским, културолошким, па и осталим традицијама, схватањима, погледима на свијет, али нас је уједињавала вјера у добро човјека, ма ко он био.
Да најприје кажем нешто о себи. Зовем се Драган Милановић. Из Љубиња сам. Херцеговина. По професији занатлија.Обављао сам разноврсне занатске послове.Готово све.Самоук сам човјек.Нужда ме натјерала на ту врсту послова.Све је било добро то тог несретног рата.Политиком се нијесам бавио, нити ме интересовала.Времена за то нијесам ни имао.Био сам ожењењен.Имао сам двоје мале дјеце.Сина и кћерку.Жена ми је била изврсна домаћица, могла је од ништа да направи свашта.Временом су се почели чути гласови све чешће како одводе људе из сусједних села.Највише Срба, а подоста Јевреја и Цигана.Мислио сам да је то претјеривање.Али изгледа, није било.Касно сам схватио.Једног дана су дошли униформисани људи, које називају усташе и рекли да се што прије спремимо, иначе…Неће даље понављати.Тако смо и урадили.Путовали смо не знам колико времена, чинило ми се као вјечност.А, онда су нас раздвојили.Мене, жену и двоје дјеце.Тада нијесам ни слутио да је то заувијек.Срдачно са пуно оптимизма прије растанка смо се загрлили, а онда су нас спаковали буквално као какву прљаву робу у сточне вагоне.Пут је био неиздржљив.Људи су повраћали и уринирали једни по другима.Било је љето.Август мјесец.Врућина је била неподношљива.А све тјелесне течности људи, добиле су невјероватан смрад, да је тјерао и остале на повраћање.Коначно стигосмо.Био је то наизглед радни логор са именом Јасеновац.Аутоматски при извођењу заточеника је почела тортура.Неки су одмах и страдали.Неочекивани страх, од толиког степена бруталности нас је све следио.Урадили смо до танчина како су нам наредили.Ипак, нијесмо избјегли поред свега који ударац кундаком, или чме су већ стигли.Најтеже је било у том моменту што су појединим који нијесу били довољно брзи по њиховим мјерелима одсјекли вратове.По облачењењу затворске униформе и пријаве имена и презимена, одмах смо почели са откопавањем рупа за оне који нијесу имали среће и били су одмах ликвидирани по доласку.Само не знам да ли је то била срећа или несрећа.Бар нијесу трпјели даље мучење и тортуру.
Током копања рака упознао сам се једним Јеврејином.Био је однекле из Босне.Нијесмо баш могли много причати. Али учинио ми се пријатан човјек.Звао се Соломон Давид.Интересантно, имао је у свом имену и презимену имена двојице великих царева.Полако смо из дана у дан прозборили по коју ријеч шапатом и боље се упознавали.Једном приликом док су чувари били заузети дао ми је конзерву пасуља и мало парче хлеба.Прије тога ми је саопштио да их сакријем у дубоким ципелама.Ту су их тешко могли наћи.Кад сам дошао у своју затворску собу, боље речено тешку избу пуну изнемоглих и болесних људи, размиљао сам како да поједем оно што ми је Соломон дао, а да нико не примијети, пошто је било цинкароша.Соломон, као и остали Јевреји су храну добијали од јеврејских општина, при том добар дио ње је био конфискован од усташа.Шта им се свиди узму, најчешће ако се ради о неком алкохолном пићу.
Сваки дан је био све мучнији.Усташе су клале чини ми се бескрајно много затвореника, нарочито, ако више попију.Само се чекао ред на мене и Соломона.Толико смо били у стању неке метафизичке мучнине од лешева, копању масовних гробница, мучења разним методама, да сам хтио да исповраћам душу, али буквално.Нешто изнутра, неодређено, бар за моју свијест, али то нешто је било толико повријеђено и отровано, да више нијесам могао. Али морао сам.Сваки пут кад бих ријешио да одустанем и убијем се, било сам или суманутим нападом на групу наоружаних људи, Соломон би ме спречио.Када смо били сами да би се отргли од суморне свакодневнице, причао би ми ми библијске приче, за нас хришћане Старог Завјета.Соломон је тако добро знао сваку ријеч Библије, да је готово и наизглед најбезначајнија ријеч добијала мистичко значење о којој се могло говорити сатима, па и данима.Познавао је чак и Нови Завјет.Поред вјерских књига познавао је готову сву познату свјетску књижевност, музичка дјела познатих композитора, географију удаљених предјела свијета.Био је прије рата чак и у Америци.Имао је прилику да остане, познавао је добро енглески језик и посао службеника негдје у неком Бруклину му је био загарантован посао.Али се опет вратио у ове наше несрећне крајеве.Ни сам није знао из којег разлога.Потом ми је причао о Америци.Представио је ту државу као рај на земљи, као обећану земљу за све понижене и увријеђене, а поготово за припаднике његовог јеврејског народа.Говорио би да је то прва права држава Јевреја, од кад су на трагичан начин у првом вијеку нове ере, били поубијани и протјерани по читавом свијету.Наравно, све ово смо данима и мјесецима причали, ријеч по ријеч, а почесто би смо добили и батине због нашег разговора.Као да су ти људи хтјели да убију сваку наду у бољу будућност, иако нијесу знали о чему смо причали, па макар причали о тој далекој Америци, уточишту свих прогнаних и обесправељених.Америка ми је тада дјеловала попут земље из снова, обећао сам себи,ако се икад извучем одавде идем право тамо.Како знам и умијем.
Мучнина од смрада лешева ми се итекако вратила.Повраћао сам кришом вез икакве контроле жуту жуч, плашећи се да ме не ухвате.Али ипак јесу.Потом би ме тако испребијали, да нијесам могао да устанем, а то би већ представљало опасност да завршим попут оних које сам закопавао.Међутим, Соломон би ме својим мудрим ријечима подигао, причајући ми о снажном Самсону, кога је завела Далила.Говорили би смо да ћемо се једном овим убицама и ругачима осветити баш попут старозавјетног Самсона, макар нам то било последње и макар и сами погинули.
Једног дана довели су и једног комунисту Хрвата.Био је баш пун револуционарног набоја.Говорио би мене и Соломону, а, ако би се потрефио још неко и томе да је побједа свјетске револуције близу, и да ће се брзо збацити капиталистички систем, а нацифашизам ће бити немилосрдно уништен.Пошто и није био баш тих, након што би успио нешто од тога да промуца одводили су га и тешко мучили.Углавном након изласка из тих просторија више није личио на човјека од прије тога.Након тога би се неко вријеме умирио, али чим би се опоравио, почињао би поново исту револуционарну пјесму.
Једног дана сам упознао човјека коме су на звјерски начин усташе побиле читаву породицу.Био је Србин, поријеклом из Херцеговине.Био је голи кост и кожа.Још у Херцеговини, усташе су му упале у кућу, силовали жену и кћерку, на његове очи, а потом им кидали дио по дио тијела, дојки, женских органа, док на крају нијесу искрвариле на смрт.Два сина су видјеċи шта им се десило са мајком и сестром, један онијемио, други запао у стање лудила.Вратови су им брзо били преклани.А њега јадника, да би се што више мучио оставили су у животу и довели га у Јасеновац.Интересанта је била чињеница да су га боље хранили него остале затворенике, али није било у питање човјекољубље, него знајући ситуацију тога човјека, хтјели су да што дуже живи, како би се мучио толико док не полуди или се сам не убије.Оваквих сличних судбина је било безброј.Чак, овај случај је био и лакши у односу на неке друге.
Један побожни муслиман из Босне је завршио у Јасеновцу, зато што је помогао комшијама Србима да побјегну.После су му накачили и сарадњу са комунистима због зета, који је био у партизанима, иако овај човјек лично није имао никакве везе са том идеологијом, чак је био и непријатељски расположен према њој. Звао се Хасиб Омеровић.Ишао је прије рата на хаџилук у Меку.Молио се кад су год услови дозвољавали.Био је хафиз Ку’рана, тј.знао га је читавог напамет, чак већи дио и на арапском језику.Избјегавао је да једе свињетину, чак ни по коју цијену је не би окусио.Ни мој пријатељ Соломон је није користио.Јевреји и муслимани имају сличан став о свињском месу, не кушају га никако. Хасиб је говорио да је све што се дешава кисмет или судбина, да смо својим поступцима јако наљутили Аллаха, и да нам сад даје горке плодове наших лоших избора.Не знам ни како ни зашто, али га је једног дана пијани чувар заклао.Ваљда је и то кисмет, што би рекао Хасиб.Мада, није било никаквог логочног објашњења, но као да га овдје уопште има.Ово је као пакаосве је збркано, бесмислено, апсурдно, сурово, крваво, и што је најгоре на неки чудни начин иронично.Као да нам се скривени демони сакривени иза ових људи одвратно цере, одабирајући кога ће следећег да ликвидирају на монструзни начин.Готово да се цатрено оружје није уопште користило.Само нож.Звали су га “србосјек“.
Једног дана довели су у логор повећу групу Цигана, данас их називају Ромима.То су били свирачи.Носили су исцрпљени и са модрицама своје виолине, хармонике, таламбасе.Потом су их онако полумртве натјерали да свирају.Свирали су, док нијесу почели да падају од изнемоглости.Мучитељи су и даље захтијевали да свирају, наносећи им нове и још страшније повреде.То је био један невјероватно тужан призор.На крају ових циничних мучења били су преклани.Потом су заклали још повећу групу људи.Некима су кидали уши, језике, очи, прсте.Углавном призор је на крају био застрашујући.Смрад тијела услед љетње жеге одавао је паклену атмосферу са људима унакажених тијела.Ја и Соломон морали смо што прије да ископамо раке и ставимо тијела оних мученика у њих.Размишљао сам да побјегнем, па нека ме убију, да се више коначно заврши овај ужас.То сам рекао шапатом.Соломон је радећи одговорио“ни случајно“.Па је даље наставио.Мислиш да се ово први пут дешава?Е , па историјамога народа ти је доказ да није.Прошли смо Вавилон, Египат, римску окупацију, расељеност свуда по свијету скоро двије хиљаде година, за све то вријеме прогоњени, протјеривани, Шпанска инквизиција, прогон од козака, затварани у гета, и на крају је као круна свега дошао Хитлер.Проћи ће и ово.Али знаш шта ме држи нада, да ћемо догодине славити Пасху у Јерусалиму.Ми смо преживјели, а од наших непријатеља немани трага ни гласа.А, знаш зашто,имали смо једну мудрост.Трпљење.Надљудско трпљење.Бог нас је кажњавао за наше гријехе тешко, баш затошто смо одабрани, у супротном ником неби ни били важни, али смо и у тешким моментима, најтежим знали да запјевамо наше пјесме и заиграмо.Да, иако псалмопојац каже“како ћу пјевати пјесму Господњу у земљи туђој“.У том се појави неки усташа и тако нас јако удари, даје мало хвалило да изгубимо свијест.Тетурали смо се мало, а онда поново наставили посао.Можда дјелује чудно, али је тај ударац на мени имао пријатно, наркотичко дејство.Чак, почех спонтано, да ли и под утицајем Соломонове приче да изговарам молитве.Осјећао сам се као Јевреји у египатском ропству, који че кају неког Мојсеја да их ослободи, али освети.Нешто сам после разговарао са Соломоном о томе.Питао сам га како су баш Јевреји успјели толико година да преживе толике прогоне, зар није лакше било нестати? Он ми је одговорио да је одговор једноставан, они нијесу одабирали хоће ли бити моћни или слаби, опстати или нестати, него сусве препустили у руке Онога, који их је довео уОбећану земљу.Потом ми даде пола конзерве од пасуља и парче хлеба.Волио сам тај јеврејски систем преживљавања ван њихове домовине.То гласно помислих, нашто Соломон одговори да ће се брзо све промијенити.Јер, иако Хитлер покушава да их ис стријеби, он је само још један историјски фараон, кога ће потопити већ неко “Црвено море“,а Јевреји ће након тога поново доћи у Обећану земљу, јерје једноставно такавциклусњиховог народа.Унаш разговорсе уклучи и један комуниста Хрват.Рече да након свјетске револуције неће бити држава у виду у ком смо навикли, мораћемо да заборавимо на Мојсеја, Исуса, Мухамеда, Буду, у виду какве смо их досад познавали, моћићемо да их поштујемо једино као историјске личности који су покушали свјетску револуцију али у томе нијесу успјели због неразвијејености и похлепе човјечанства.И заиста комунизам у својој идејама има доста религиозних идеја, али без Бога, тачније у овом случају је то неки велики вођа.Ин је био као комбинација римских владара, који су захтјевали да их обожују и да им се клањају, али са одређеним хришћанским идејама, али и осталих великих свјетских религија.Сам комунизам је врло чудна идеја противрјечности.Разговор прекинуше пијани чувари. -Дижите се марво, узвикивали су.Све ћемо вас побити.Припремите се за клање.Пробудише из сна људе уморне и исцрпљене од рада и глади.Било их је неколико десетина.Натјераше их да играју, на свакакве бестијалности о којима је срамно и говорити.Потом их ножем поклаше једног по једног.Али полако да би мучење што диже трајало, али не само код убијаних жртава, него и код нас осталих.Мислио сам готово је.Опет ме Соломон утјеши, благо шапнувши, сјети се Језекиље.Језекиља је био старозавјетни пророк којему је Бог на његову молбу продужио живот на петнаест година.Почех се у себи силно молити.Свашта се дешавало.Поклано је било преко стотину људи.Дуго је трајало.А, ја као да сам био одсутан.Молитва као да ме пренијела у неки други простор.Тргох се кад на крају рекоше да брзо покопамо жртве.Иначе је већ свићало, и било је вријеме за уобичајно дизање.Нас преживјелих што је остало, покуписмо оне мртве несрећнике, носећи их ка великој раци коју смо брзо копали, бојећи се да и ми не завршимо у њој.
Посебно су се по крволочности издвајали поједини злочинци чија имена из пијетета према жртвама нећу помињати.Јер, на крају генерације ће на жалост помињати њихова имена, неко ће их и славити, а имена жртава ће заборавити можда и њихови најближи.Али их сигурно Богнеће заборавити.У његовој књизи живота сви су они записани, док су у Сатанину књигу смрти записани они који су смрт сијали.
После неколико дана доведоше групу богатих Јеврејина из свих подручја НДХ.Покупили су им све вриједно што су имали.А, онда је настао страшан врисак.Вадилису тим људима златне зубе оштрим ножевима,прљавим клијештима, нинајмање не водећи рачуна колико ће их повриједити.Некима су одрезали том приликом већи дио лица.Било их је који су умрли услед обилног крварења.Псоцали су им жидовску и чивутску мајку.Оптуживали их заједно са Србима за сва зла међу Хрватима, и за побачаје, порнографију, разводе, ширење неморала сваке врсте, хомосексуалности.Јадни људи су данима стењали без икакве медицинске помоћи и аналгетика.Молили су се да бол прође.И заиста су се у једном моменту утишали.Али крвници се нијесу заустављали.Као да им је било криво што су се жртве које су измучили и покрали умирили, па су дошли наново да их муче.Поново су тјерали људе на најболесније радње, а онда их већину заклали.Заклали бих све, али се неко сјетио намјерница које ду стизале из јеврејских општина.
Они јадници који нијесу имали ништа материјално осим снаге, радили су неумјерено уз станлно физичко и свако друго малтретирање.Ако ни то нијесу имали били су ликвидирани, тачније заклани.Ријетко се кад користило ватрено оружије.Најгоре је било љети, кад се она људска тијела усмрде, а ми морамо да их копамо.А, зими је било тешко, кад ријека надође, а свуда около људска тијела.Стално сам падао у депресију, а Соломон ми је најчешће рекао нешто или из Библије или неке друге књиге што би ме бар мало орасположило.Јосип, који је био Хрват и комуниста, умиривао ме причом о свјетској револуцији, како ће ово све брзо панути, а ове злочинце, као и капиталисте и кулаке, снаћи ће страшна казна.Нијесам вјеровао у све то, али ми је било симпатично и пружало неку нејасну наду.
Једне вечери један затвореник се запио са чуваром. Имали су вјероватно нека слична пријератна интересовања. У стању еуфорије и евоцирања успомена заклали су другог затвореника. Тачније, усташа му је дао нож, а овај је преклао несрећника. Овај затвореник крвник имао је после бољи третман у затвору. Сви су се њега прибојавали. Чак и више него самих чувара. Најгори је унутрашњи непријатељ. Не знам чиме би се могла објаснити психологија овога човјека. Као да је завидио усташама, што то и сам није. Мада је постао нешто на путу до тога. Горе од њих. Стално сам био у страху.Заиста сам имао и разлога.Понекад би прелазио и у суманутост.Бојао сам се да не изгубим разум.Питао сам се докле ћу овако моћи…Нон- стоп лешеви, откопавање и затрпавање рупа.И живи људи онако слаби су изгледали као мртви. Скоро да почесто није било разлике између живих и мртвих.Кад бих угледао човјека, мислио сам да није леш.Можда сам га затрпао, а он се некако откопао.Изгубила се граница између свијета мртвих и живих, између људи и духова, а чувари су били као паклени духови са својим дијаболичним осмјесима.Само мјесто је личило на велику рупу у паклу.Заиста се лако могао помијешати стварни и паралени свијет.Уопште, питање је на крају шта је од свега овога стварно.Ошамућени људском крвљу, добили смо сиву боју лица, чекали да дође ред да и нас закопају.Питао сам се, хоће ли остати у мени имало било какве течности, а камоли крви.Као да сам постојао живи мртвац.Једва је тијело могло да носи душу.А, душа као да је само чекала да отпутује.Али, није јој се дало.
Соломон и још један религиозни затвореник православац, започели су неки пут расправу о свеопштем васкрсењу мртвих.Како ће Бог једном оживјети све суве кости, па и ових људи који су овдје настрадали Заједно ће васкрснути и мученик и мучитељ.Питао сам се тада шта ће једни другима тада рећи.Можда, ништа.Погледаће се тупим погледом, без иједне ријечи, овај мучитељ очекујући вјероватно вјечну муку, ако се у међувремену добро не покаје, а мученик правду.Можда је услед велике рајске сатисфакције неће ни тражити.Можда ће молити да пусте и мучитеља да ужива у рајским блаженствима.Можда ће му бити и захвалан што га је мучки убио.Па, ће онда радовати заједно у Рају.Можда обадвојица заврше у паклу.Живот је мучни пут патње, са ризиком на вјечне муке.Кад би људе питали, ко зна да ли би хтјели уопште да се роде.И да имају најбољи овоземаљски живот, можда је боље пребивати у вјечном непостојању.Али, кад би Бог показао и један дио рајских насеља, људи би га молили да се роде, живе најбједније и трпе највеће муке и понижења.Добро је бити жив, макар и на оваквом мјесту.Тако завршише теолошко-философску расправу Соломон и овај затвореник.Нажалост или срећу, тај исти човјек је страдао кроз неколико дана.Гркљан му је пререзан ножем од једног познатог усташе, који је био пијан.Није било никаквог повода само тако.Питам се да је знао своју судбину пар дана прије шта би овај јадник током расправе рекао…Боље је што није знао, бар ја тако мислим, агонија и неописиви страх би му били гори и од самог оваквог мучног убиства.
Доведоше поново воз пун затвореника.Чула се галама усташа.-Брже, брже, говорили би.Псовали су им мајку шизматичку.Изгледа да су новопристигли становници ове долине суза били углавном православци.Већ на самом старту, десетак је било убијено.Нијесу довољно брзо излазили из воза, који је био пренатрпан.Људи су били исповраћани једни од других, умазани фекалијама и урином.Такве јадне су их усташе одмјеравале и вријеђајући их, називали свакаквим ружним именима.За нека од њих сам тек тада чуо.Морао сам да копам јаме за новопридошле мртваце.У једном моменту почео сам неконтролисано да повраћам, иако нијесам имао много шта да избацим из себе, али се нагон за повраћање задржао, па сам добио неку врсту грчева.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
