Неки од убица онога заробљеника су добили тешке психичке проблеме, толике, да су смјештени у душевну болницу.Тако је то, “ко се мача лати, од мача и страда“.Вјероватно се то односи посебно на ове случајеве.А шта је то требало тим људима? Глупост их је натјерала, туђа и своја.
Све више су се чули гласови о суровом поступању у женском дијелу логора.Неке рођаке нашег главног управитеља, жене, чиниле су права звјерства.Убијале су и мучиле затворенице на најбруталнији начин.Још се радило о врло младим дјевојкама, а толико су већ ушле у злочин и мржњу.Чак је једна вјерена за неког чувара овдје.И тај се издваја по монструозности.Питам се кад увече легну да спавају, да ли им долазе лица људи, жена и дјеце, које су побили? Како човјек може да постане имун на злочин.Први пут је најтеже кад убију, а после постане лакше.Чак су неки чувари говорили да им је било најљепше први пут, и да никад више нијесу могли да поврате тај осјећај, ма колико људи убијали, мучили, измишљајући све нове и нове начине смртоносног иживљавања.
У последње вријеме чувари, али и остале усташе са стране, уништавају документацију, спаљују већ закопане лешеве, након што их затвореници откопају. Са времена на вријеме осјети се снажан талас панике и страха на њиховим лицима.Лицима, која су ширила страх. Неко каже да се рат приближава крају, зато су устрашени, и да ће нас све убрзо побити.Само је питање времена.Ах, вријеме.Протиче брзо и не пита.Једном ће нам свима проћи, па и овим, што наизглед одлучују о нашем животу и смрти.Онда долази суд Божији, награда и казна за све што смо радили у овом пролазном животу.
Нико нас неће чути са ове стране, без обзира на плач и шгрут зуба.Што смо овдје понијели од добрих дијела, а и лоших, од њих нам зависи судбина.Добра или горка.Даћемо одговор за све.
