За неколико дана је стигао баш млад усташа. Кад смо га видјели, обрадовали смо се, пошто је био врло лијеп, баш анђеоски, чули смо да има и мјешовито хрватско-српско-јеврејског поријекло. Да, и то јесте била истина. Колико год се у почетку на први поглед уљудно понашао, било је у његовом присуству нека језа, зло, а највише му се то пројављивало у очима. Могао је да послужи за слику Луцифера непосредно прије пада. Док је још био Божији анђео, али својом гордом помишљу је већ прешао на супротну страну. Но, тешко је са наше људске стране објаснити ангеоски пад. Можемо само препознати одређене нејасне фрагменте у изгледу и понашању појединих људи.Звао се Еуген.После мјесец дана је показао своју злу природу.За разлику од осталих усташа, који су се дивљачки и необуздано понашали, Еуген се са великом озбиљном смиреношћу понашао.То је изазивало посебну врсту стрепње код затвореника.Наизглед би мирно одводио одређену групу затвореника са собом, гдје их поглед осталих није могао ухватити.Никад се више нијесу вратили.Али на Еугеновим уснама су се након тога видјели трагови крви.Наравно, са свим беспрекорно чистим и испегланим одијелом, упечатљиво блиједим лицем, мало дужом уредно сређеном косом.Само присуство овога човјека је изазивало необичан страх, чак и кад се налазио на поприличној удаљености.Неки религиозни људи хришћани, говорили су да ће Антихрист, чији се долазак очекује при крају историје слично изгледати.Зачудо, чак је носио златни ланчић са наопачке окренутим крстом, као верзија распећа Апостола Петра, који је тражио да тако буде разапет, јер се није сматрао достојним Распећа попут Христовог, због одрицања од Њега.
Због свог ексцентричног, али злочиначког понашања, чули смо да је био критикован и од римокатоличког клера, иако нијесу били наклоњени шизматицима, тј.православнима, Јеврејима, Ромима, комунистима и осталим непожељним елементима усташке државе. Чак су га и они називали антихристом, Нероном, Диоклецијаном, Нимродом, и осталим негативним личностима из историје хришћанства.
Еуген, што је више људи водио на пут без повратка, све више се чудније и луђе понашао. Учестао је са својим крвавим ритуалима, али би га они само на кратко смиривали. Једном је тако повео много већи број људи од уобичајног. Све их је наравно крвнични побио, у тишини неког свог мрачног кутка, али опет изгледа није био задовољан. После свега је унаказио своје наизглед ангеоско лице, и не само лице. Кажу да је одсјекао и свој полни орган. Сав је био у крвавим ранама изазваним тешким психичк растројством. Прије свега тога је са ракијом попио одређену дозу отрова за пацове или штакоре. На крају је попут крајње наказе са маском, живот окончао самоубиством
После њега је дошао сасвим други тип човјека. Крупни Херцеговац, Мате се звао, без нарочитих манира. Волио је да једе сланину и пије ракију. Након тога мало одмори. Потом почне пакао. Клао је људе као што неко коље стоку. Понашао се као да му је то задатак. Био је толико индокриниран да је мислио да постоји нека тајна завјера између шизматика(православних) и Јевреја. Ти шизматици у теорији завјере су углавном били Срби, остали попут Румуна, Бугара, Грка, Руса, Грузина, нијесу били у игри.Срби и Јевреји су били штакори, који наносе штету хрватском народу тисућу година, а и свим европским народима, али Хрвати су били први на удару, јер су они представљали предзиђе хришћанства.Чак их је оптуживао да су намјерно и Турке пустили на ове просторе, како би уништили западну цивилизацију.Овакве комликоване теорије Мате, који је био прост човјек није сам смислио.Говорио би да га је жупник научио да се клони тих змија, тј.Срба и Јевреја.Па онда је даље настављао да су сви доктори који врше побачаје хрватске дјеце, Јевреји и Срби. Да исти кваре хрватску младеж промовирајући порнографију, слободну љубав, неморал, хомосексуалност. Чак је ишао дотле да су Српкиње и Јеврејке имале тајни задатак док су радиле у хрватским домаћинствима, да мушку дјецу облаче у женску одјећу, да их шминкају, како би у њима уништиле јуначки дух хрватских знаметих владара Звонимира и Томислава.Након те приче би издвајао групе затвореника и мучки би их убијао, као да су баш они одговорни за ту његову псеудо-теорију.Чак и након што би их убио, дуго их је ударао, понављајући бесмислене фразе, како непријатељи неће уништити борбени дух хрватског народа, при том ударајући их све више и више док јадницима не би отпадали разни дјелови тијела.
Једном дошавши пијан, очигледно напуњен псудотеоријама, затражио је да се изведе група муслимана. Људи су збуњено изашли, а потом их је питао једног по једног како се зову. Неко би одговарао са Алија, неко Мустафа, Хусеин и итд. Нашто је Мате почео. А, знате ли како сте требали да се зовете да ваши преци из интереса нијесу примили ту исламску јерес? Знате ли? Људи су слијегали раменима. Требали сте да се зовете Анте, Томислав, Звонимир, Крешимир. Али и ви сте заједно се удружили са Србима и Јеврејима и покварили и издали хрватску славну нацију.Потом им у налету бијеса великом брзином пререза вратове свима.На крају додаде, овако пролазе издајници и кваритељи хрватског народног бића.
Мате, послије извјесног времена се изгубио. Шта се десило са њим, нико није знао. Мада, никоме није ни недостајао.Били смо срећни што се склонио.Али смо знали да ће доћи неко други.А, можда ће тај бити пуно гори од њега.Заиста, и јесте дошао.Усташа са именом Анте.Сви смо били у страху од његове ћуди, пошто смо имали врло негативно искуство са разним.Дјеловао је добродушно, али му нијесмо вјеровали.Доносио нам је увече хране, кришом да нико не примијети.Мислили смо да је у питању подвала, па храну нијесмо узимали нити јели.Он би је после на вријеме склонио да не би ко примијетио.Тако је повремено понављао свој обичај, али безуспјешно.Људи су били толико избезумљени да су се бојали буквално свега.Само ово мјесто, логор, све у њему, и километрима око њега је вриштало болним страхом и јецајима.Сви ми заточеници, такође.Тај јецај је био врисак дубоко окренут према унутра, пошто споља нијесмо могли ни најмање да га испољавамо.Направила се огромна душевно-емоционална-духовна пукотина у нама.Нијесам ни имао представу да је човјек толико дубок.Мрачни понор је из дана у дан постојао све дубљи.И нико није знао о којој се дубини радило.Можда се у нама прокопао сам ад.Но, да се вратимо Анту.Није нас тукао, вријеђао, омоловажавао и то је било велико.Временом стекосмо повјерење према њему и почесмо прихватати храну коју нам је доносио.Често је и слушао наше јадиковке.Потом би дуго плакао.Пошто је био хришћанин – римокатолик, бољело га је страшно то што је дио клера знао за ове ужасне злочине и ништа или врло мало је предузимао, а неки су се истакли као ужасни кољачи нејачи.Намјерно се пријавио за овај посао, пошто је чуо тешка стеадања људи, да им бар мало олакśа.Но, идила није дуго трајала.Усташе су откриле све, и пред свима нама стријељали Анта, а његово тијело бачено је у раку са осталим мучницима.
Једног су дана довели групу Јевреја. Усташе су их избацале немилосрдно, и по тадашњој нацистичко-фашистичкој пропаганди ове јадне људе, који су најчешће били ситни тговци, шнајдери, бербери, оптуживали су за сва зла у свијету, од наводне јеврејске завјере до њихове сарадње у том погледу са шизматицима Србима, који су још прије тисућу година отпали од праве апостолске вјере са Петровим наследником Светим оцем Папом.И од тада непрестено обадвије ове групе śире свако зло па и по хрватској светој земљи, коју желе да разврате свакаквим гадостима, које посебно долазе из Америке, њихове тровачнице Холивуда.
Тако су их грубо гурали да су неки пали и повриједили се. Потом је настала још веће ударање, вика и вријеђање. Пошто су мислили да Јевреји имају разне драгоцјености код себе, почело је дивљаĉко претресање, пријење у случају да нешто сакрију, немилосрдно вађење понеког златног зуба.Али није много пронађено, па је бијес усташа резулутирао клањем више десетина њих.Нас су брзо натјерали да их закопамо.Соломон је прошапутао да је то судбина његовог народа од давнина.Кољу их одувијек као овце.Заиста сам тај први пут видио неке скривене мистиĉне сузе у његовим очима.Сузе, које су долазиле не од овога догађаја него од египатског и вавилонског ропства, разрушења храма у првом вијеку од стране Тита и покоља оних, који су се ту затекли, потом лутање, прогон, шпанска инквизиција, руски прогони, и сад као резултат свега овај проклети нацизам и његово наказно чедо оличено у римокатоличком клерикикостичким чудовиштима-усташама.Тих дана доводили су се затвореници од свуда разних националности, највише Срба, али посебно и Јевреја, Рома, из различитих разлога неподобних Хрвата, Муслимана, Македонаца, чак и Чеха,Пољака, опет неподобних Њемаца, Аустријанаца и Мађара.
Током мог боравка у логору упознавао сам разне људе. Од простих сељака, радника до високошколованих људи, умјетника, књижевника. Један од интересантијих је био поново Јеврејин, поред Соломона са којим сам био врло близак. Овај се звао Франц Голдберг. Радило се о крајње ексентричном човјеку, који је јако упадао чак и својим изгледом изграђеним својим унутрашњим свијетом. Франц је био сликар. Живио је свугдје, али поријеклом је био из Загреба. Изгледа да се поред његовог националног идентитета, формалног, јер, он је био човјек космополита на мети нациста прије свега нашла његова умјетност. Ништа ново. Нацисти су за вријеме своје владавине спалили огроман број књига и умјетничких дјела разних аутора вез обзира на њихову националност.Срећом, већи дио дјела му се налазио у Великој Британији и Америци, које су биле слободне од нацизма.Чак су се по Хрватској, Словенији, Аустрији организовала врло посјећена предавања, гдје су говорили разни ,,стручњаци“ само о Францу Голдбергу, као примјеру декадентног, изопаченог јеврејског умјетника, при том се не ограничавајући само на умјетност него и саму његову личност.Приказивали су га као пијаницу, уживаоца разних опојних средстава, чак се сумњало и на Францово хомосексуално опредељење, ако и није био, у сваком случају је био промотер истога.Све ово смо сазнали од стражара, који су били изгледа слушаоци наведених предавања и мрзјели су и мучили Франца са посебном страшћу, дали су му надимак ,,Изопачењак“.Једног дана услед прекомјерне тортуре једноставно је издахнуо.Чак у почетку нијесу ни схватили да је мртав, викали су на њега да се дигне и уради што су му наложили.Потом су га јако ударили ногом.Тек тада се видјело да је заиста мртав.Мртав, мртав је, “Изопачењак“ је мртав, тријумфално су викали стражари.Овим надимком и тријумфом као да су се обраћали свима нама осталима, посебно Србима, Јеврејима и Ромима.Као да су хтјели да нас убију, прије него што то физички ураде.Уствари нијесу схватали да су они мртви људи, мртве душе, костури који тријумфују својој сопственој пропасти убијајући и мучећи друге .Сво то весеље стражара је личило на неку луду игру костура, који се веселе ни сами незнајући чему, радећи бесмислени посао убијања људи, веселећи се томе, што је све личило на пакао.У суштини није се знало ко је већи мученик, да ли затвореници или стражари.
Већ следећег дана стигли су нови затвореници.Међу њима се издвајао човјек духовног лица, али полуишчупане браде, са тешшким ранама на тим дијеловима лица.Као да се неко трудио да га дехуманизује, али то му није успјело.Само је створило још упечатљивијег Човјека, као представника људске расе на земљи и савршеног, иако на тако чудан начин.Био је у исто тако поцијепаној одјећи, мада то није била реткост.И остали новопридошли затвореници су слично били одјевени.Али кажем, овај човјек се издвајао посебним цртама као са портрета великих умјетника.Убрзо сам сазнао да је овај човјек православни свештеник, и то из уста самих усташа, који су тај његов позив представљали на увредљив и подругљив начин.И на њега су се посебно окомили.Није им било доста што су претходно измучили човјека, него су настављали.Ударали су га свугдје наизмјенично по тијелу.Он би се само мало савио, иако су болови били видјело се јаки, а посебно су били изражени ударци у предјелу ребара.Као да су хтјели да их пробију.Он је нечујно трпио, поново и поново.После пар сати од доласка чуо сам да је преминуо.Усташама, као да је било криво што је тако брзо умро.Искаљивали су бијес на осталим затвореницима, па и на мени.Снажно су ме звизнули чизмом у лице, потом у стомак, ноге, руке.Настављали су и даље да ударају, али у једном тренутку бол је престао.Помислио сам да је ово тај тренутак, онај у коме престаје сваки овоземаљски бол.Док сам још био свјестан, обрадовао сам се томе.Толико сам завидио мртвима, да сам и сам хтио да побјегнем из овог пакла, не метафизичког, али не знам да ли би и он био јачи од овога.Можда би у унутрашњем стању било боље, а можда и не, али и овако ми се личност читаво вријеме кидала.Можда звучи чудно, али баш на овом мјесту почели су да ме прогањају сви гријеси које сам у животу направио.Мало ми је било сво остало мучење, него су ме сустигла до најситних детаља сјећања на све.Онесвијестио сам се био само.Нијесам тада умро.Желио сам да се претворим у једно велико Ништа у небиће.Иако су оваква размишљања са становишта православне вјере била исто гријех, мада до тада нијесам ни био претјерано религиозан, иако сам мислио да јесам.Овај логор као да је открио један читав нови свијет у мени.Као да је открио и Рај и пакао.Као да ме страшно понизио, а истовремено винуо у небеса.Све је било из крајности у крајност.Последњи грешник и светитељ, борили су се у мени.Умјесто да изгубим снагу у тој борби, гориво за борбу се црпило из дотад мени непознатих извора.Идеја вјечности ми је брзо постала блиска.Осјећај за вријеме сам изгубио.Нијесам више знао ни који је дан ни година, чак.И годишња доба су ми постала једнолична, тако да сам тешко разликовао било шта.У међувремену су дошла два необична затвореника.Нијесу у почетку били причљиви, али после неког времена ствари су се мијењале.Кад сам увече био сам посебно су са мном били причљиви. Онако су шапутали да не би кога ваљда пробудили. Један се звао Свјетлан Мраковић, а други Анђелко Христић. Било је чудно њихово понашање, јер иако су били блиски, били су стално у расправи, чак свађи. Свјетлан ми је предлагао да направимо револуцију у логору или што ће личити на њу, па нека и сви погину. Барем ће доста усташа отићи са нама. Вријеме је коначно за освету. После рата, а како ми је он говорио то је брзо, али нико од нас са сигурношћу стопроцентном неће остати жив. Запалиће и сву документацију и зграде гдје смо смјештени, тако да ће од овога мјеста остати једино мит.А, ако га послушам, погинућемо, али барем ће се сазнати истина о Јасеновцу и постаћемо народни хероји.Црвени освајају власт после рата.Све установе и школе носиће наша имена.Остаћемо на земљи славни вјечно и после смрти.Дјецу ће васпитавати на новим пјесмама као оним о Марку Краљевићу, али овај пут то неће бити Марко него наша имена, а сва друга поезија ће наспрам оне о нама нестати.
Анђелко је пажљиво слушао и посматрајући лагано убацио Свјетлану, боље да се не бунимо, рат ће убрзо проћи и постоји шанса да останемо живи.У супротном нећемо сигурно преживјети, а то око славе после смрти је смијешно.Нико нас неће помињати.Другови ће у име братства и јединства све заташкати, помињаће се ово мјесто, генерације ће нас оплакивати, али мало ко ће знати и име и једног настрадолог.Смањиваће и повећаваће бројеве настрадалих зависно од ситуације и политичких потреба.Ако треба да настрадамо нека то буде тако да чистих руку одемо пред Бога.Он нас неће заборавити.
Ма, какав Бог, настави Свјетлан.Гдје је Бог овдје?Видиш ли га ти игдје, овдје влада Његов супарник, уосталом као у читавом свијету само у замаскираном облику.Свијет није ништа боље мјесто од овога, ово је чак и мање лицемјерно.Отворено се убијају и мрзе људи.Док у остатку то бива лукаво и подмукло.Никад не знаш да ли ти је већи непријатељ тзв.пријатељ или непријатељ.Овај и сви логори су само отворена и легална мјеста за оно што људи држе у себи.Чак се и ови сами мученици у логору не подносе.Многи међу њима.Јасно се види.Иако преживљавају исту тортуру од истих људи, не зна се да ли су некима од њих већи непријатељи они што их отворено мрзе и муче или њихови сапатници.Можда их ови мучитељи толико и не мрзе, не лично њих, него њихово поријекло, убијају их из задовољства и опсесивно, без неких личних анимозитета.А у овом истом логору постоје људи који се више мрзе иако су у истом паклу, а тај пакао се повећава таквим неразумним односом.Чак би и вољели да њихови логорски цимери буду убијени и што више мучени, него они који би тако нешто извршили.Сјутра да изађу прије ће опростити својим убицама и мучитељима и са њима изградити пријатељске односе него једни са другима.Чак ће се и супроставити истини о томе шта се овдје дешавало, а све због међусобне нетрпељивости.Највише се мрзе исти људи, у истим условима, једино ако неким чудом не склопе трајно братсво, које такође у једном дијелу живота пукне, и излије се срџба и нечистоћа из њих попут оне из септичке јаме.Оно што сам научио је да вријеме мијења све.Некадашњи непријатељи постају пријатељи, а пријатељи непријатељи.
Анђелко се замислио, па на Свјетланово излагање рече.Јесте, људи су промјењиви као вјетар.Зло и добро мијеша се у њима.Тешко се поуздати у њих.Најбоље је не уздати се уопште у човјека, па ни у самог себе, и то највише.Човјек је сам себи највећи непријатељ, а у најбољем случају помало и пријатељ.И то у оноликој мјери колико угушује свога личног непријатеља.Ови мучитељи су само блиједа слика онога шта човјек може да уради самом себи.А и они сами су побијеђени својим унутрашњим непријатељем.Кад непријатељска страна преовлада превише у човјеку он постаје велико зло и за друге, а највише за себе.Тешко је бити човјек.
Јесте, људи су стварно, па гори од стоке, продужи Свјетлан.Кад би ти само знао какве све тајне владају и самоме овоме мјесту, мислим о људима везаним за њега и са ове и оне стране.Видиш ли ове чуваре, знаш ли колико су подметали зла један другоме.Ево онај један сад што је главни чувар, предходном је сипао отров у ракију.Сваки дан помало, човјек се разболио, пред смрт предложио свог тровача за замјеника, а он га упропастио.А, све то због бенефиција овога које доноси ово проклето мјесто.Нека само што га је физички убио, неко ако постоји пакао, улаз му је тамо загарантован и то у дубљим нивоима.Добро, ја и не вјерујем у пакао.То је измишљотина црквених људи током историје да би држали народ у страху.А неки од овдашњих затвореника ће бити у истој партији са садашњим чуваром, предлагаће ће га на својим бесмисленим конгресима за већа мјеста, додуше и он њих.Све то празнословље би страшно засмијавао пакао и демоне, кад би стварно постојали.Ајде, молим те, реци ми да ли има нешто смијешније од овога што сам рекао, да нема одређену и то велику трагедију.Највећа трагедија ће бити кад се будући другови, мада и садашњи, буду договорили да је истина о овоме мјесту преувеличана и лажна.Ево, ако поживиш, а чини ми се да хоћеш, јер си такав карактер, видјећеш то.Већ сада се између двије стране плету договори за не дај Боже.Рат ће ускоро бити готов.А послератно стање носи и друге околности.Биће много и убијених пријатеља и другова од стране својих и то заједно са онима који су то сада.Сатана, мада не постоји, носи више симбола.Ставиће својима чак и крст, само да би преварио многе.У ствари, Сатана је људска природа.Нико не би боље осликао то биће као сам човјек.Тачније, што његово несвјесно што свјесно дјеловање.
Анђелко прекиде Свјетлана, да не прича само мрачне ствари. Овдје су већина затвореника у суштини добри људи, чак и многи од чувара, али их је искривила тамна сјенка оних што проповиједају Јеванђеље.Некад су то била добра дјеца, чији је циљ био да опонашају Христа.Нажалост, околности су их довеле до овога.Али, постоји покајање.Први у Рај је ушао покајани разбојник.Никад се не зна гдје ће ко припасти, “јер има првих који ће бити последњи,а последњи први.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
