Дјечак је стајао сам на сушном пољу. Пробудио се рано ујутро да би одвезао једину краву. Она је била сва нада и приход за њега и његову мајку. Није било важно колика је температура или јак пљусак, киша и грмљавина, морало се одржати једино што су имали поред једно другог. Најчешће је испашу налазио на усамљеним мјестима, тако да га ту нико није узнемиравао, пошто је био често предмет изругивања друге дјеце. Но, није му већ одавно било стало. Да би му прошло вријеме носио би понеку књигу коју је узимао из школске библиотеке и читао. Једном читајући, била је несносна врућина. Ни крава, ни дјечак, готово да нигдје нијесу имали хлада. У том из жбуна провири повећи поскок. Видјело се да умире од жеђи. Иако је знао колико су змије опасне, сажали се, па из своје боце наспе на неку пластичну кесу мало воде. Да не би змију препао одмакне се мало. Змија опрезно приђе, полапта својим дугим језиком воду, нагне се главом као да захваљује дјечаку и мало остаде. Одједном се у глави овога дјетета обрете слика себе у овој змији. Прогањан и исмијаван од свакога, очекујући помоћ од оних који би могли и требали да му буду пријатељи. Поче спонтано са њом разговарати. Није по овој жеги било никог у близини да види његову наводну безумност разговора са змијом. Kако јој је причао своју тужну судбину заплакао се, али и на очима опасног рептила, као да потекоше двије сузе. Након што дјечак ућута и исприча своју муку змији, животиња је још једно вријеме учтиво стајала, као да је ишчекивала да њен саговорник нема шта још казати. Након свега лагано се окрену и завуче се у једну рупу. Дјечак јој је завидио, хтио је и он да оде у неко међуземље, далеко од суровог свијета. Сјутрадан док је чувао краву, змија поново дође на исто мјесто, сад већ мало мање опрезније. Дјечак поново наспе на ону кесу воде. Змија полапта воду, а онда се сјети како би звао свог новог пријатеља? Из неке књиге коју је раније читао била је нека митска животиња коју су звали Бајгон, тако и он назва змију.
Дани су пролазили пријатељство између дјечака и змије је било све интезивније. Чак је и његова мајка примијетила велику позитивну промјену на њему. Међутим, два пријатеља су се држала на пристојном одстојању један од другог, али временом је постајало све краће. Једва је чекао сваки нови дан не би ли попричао са својим пријатељем. Но, једном га затече ужасан призор. Нађе свога Бајгона мртва, окаченог о штап, а локални сељак је гласно викао другоме како је ослободио село велике опасности, да је неко могао смртно страдати од те змијурине. Дјечак је плакао и био неутјешан. Узео је Бајгона са штапа чврсто га загрливши и стајао је дуго као нијем и слијеп за све око њега. На крају га закопа, стави неки украсни камен на то мјесто, као и пољско цвијеће. Тужан, плачући, опраштао се од свог пријатеља. Чак је и на камену гдје га је закопао написао Бајгон.
Неки су људи попут дивљих звијерова, дијеле исту судбину прогањаних. Само што звијерови бивају уништени од наводно угрожених.
