Већина нас се као деца сећамо Андерсенове бајке “Девојчица са шибицама“,како је сиромашна девојчица по улицама града,Kопенхагена или другог, није битно, продавала шибице уочи новогодишње ноћи. Док су се други припремали за ,,најлуђу“ ноћ, она је и тада морала да продаје шибице, некако би зарадила за најосновније за живот. И смрзла се. Сличну поуку има и прича Достојевског “Божићни положајник“.
Чини се да ниједни други дани, не падају теже сиромашнима, посебно сиромашној деци, као дани новогодишњих и божићних празника. Тада долази до изражаја највише њихова сиротиња. Слични дани су и дани распуста, кад ситуиранија деца одлазе на море или скијање, а ови други у најбољем случају седе кући или морају да раде често и у лошим условима. На телевизијском платну сличну тематику је имао стари цртани филм “У земљи снова“, где двоје сиромашне деце, брат и сестра, иду снежним, хладним улицама у оскудној одећи сакупљајући дрва за огрев. При том пролазећи поред посластичарница лижу стакло излога гђе су изложене посластице, стварајући илузију да их стварно конзумирају. У овом случају за разлику од претходних прича, ова има срећан крај захваљујући добрим људима, који су деци стварно омогућили да пробају жељене посластице.
Генерације деце, које су одрастале током деведесетих се сећају тешке инфлације, кад већина није могла да приушти слаткише попут Kиндер јаја, а о нечем луксузнијем да и не говоримо. Али у то време гледали смо најчешће на италијанским програмима, рекламе гђе су се појављивала добро обучена деца, аристократско плаве косе, бијелог тена, баш како сласно једу неки од Kиндер производа. И дан данас има, а биће их до краја света, деце, која желе неки слаткиш или патике, мајицу, дуксерицу, да оду на море, скијање.
Често се приликом прикупљања помоћи сиромашним породицама, не води толико рачуна о дечијим потребама. Те потребе делују одраслима непотребне и безвезне.
Сиромашна деца, не само што су оскудна, него им можда још много теже пада дискриминација, коју трпе од вршњака, школских другова, па и самих наставника и учитеља. Уместо да им се помогне, отежава им се и онако тешка ситуација. Па, кад и до те помоћи дође, она је углавном приказана као чин јавног понижења.
Често се говори последњих година о имигрантима са блиског Истока.Kако је то део неке тајне агенде и итд. Међу њима има и деце. Шта год да је разлог њиховог егзодуса, а то сигурно није неки хир, не треба показивати мржњу и нетрпељивост према овим људима. Да, знају да буду непријатни, праве проблеме, али зар их не праве и домаћи људи. Углавном због неприличног поступка неког од њих страдају они невини.
Зато, пустимо тајне планове, геополитику и остало, мало шта можемо ми променити, али можемо сагледати човека, као људско биће у свој његовој патњи и потреби ма из ког он народа долазио, па макар и ,,непријатељског“.
