Миломир Јоцовић, звани Бонго, рођен је 1979. године у Руми. Првих седам година одрастао је у Малој Ремети, у дисфункционалној породици, где су оба родитеља пречесто конзумирала алкохол. Због тога су га социјални радници премештали из једне хранитељске породице у другу, али нико од тих људи према малом дечаку није се понашао како треба.
На крају је завршио у Дечјем селу, а након пунолетства отиснуо се у живот без игде икога и ичега. Ипак, захваљујући сопственом труду и људским вредностима, успео је да води леп и пристојан живот и свакодневно оставља светле трагове иза себе. Kако је Миломир навео, у детињству је заиста доживео разне муке. Kао осмогодишњак, дешавало се да из хранитељске породице из Ирига побегне и пешке дође код својих родитеља, због чега би добијао батина од оца.
„Од неких момака сам чуо за Дечје село и пожелео да одем тамо. Једног дана сам се упутио пешке преко Фрушке горе за Нови Сад. Неки људи су ми стали и превезли ме, јер сам слагао да идем кући. Обрео сам се у непознатом граду и упутио се у Kаменицу. Док сам прелазио преко моста, од Дунава сам мислио да је море“, описује Миломир своје путешествије.
У Дечје село је смештен 1989. године. Успомене које га вежу за то место су разнолике. Kако каже, увек се клонио алкохолисаних људи и наркомана и вешто је успевао да избегне таква друштва.
„Допадало ми се да се играм са децом, али данас сматрам да су, поред дивних особа, тамо радили и неки људи који то нису заслужили, те да није било баш све онако како се у јавности представљало. Нагледао сам се разних догађаја и судбина деце са којом сам одрастао, али никада нисам кренуо странпутицом, нити имао проблема са законом“, рекао је Миломир.
Бонгова песма
Седимо на степенику испод старе зграде и чекамо да нам с неба нешто лепо падне.
Хоћемо да кренемо, а не знамо где, немамо ништа, а желимо све.
Једни од других храну крали ми смо, јер довољно никад добијали нисмо.
Надлежне смо, наравно, на доброј нози виђали, јер су од донатора добро зарађивали.
Истек’о нам рок, на улицу нас шаље, у глави нам блок како ићи даље.
Свако насвоју страну, шта је живот нисмо знали,
неко је узео занат, неко марихуану, неки су опстали, а неки су пали.
Хеј, доме, стари доме, у теби се многи сломе,
и многи су ту одрасли, ал’ нису се баш сви спасли.
По изласку из ове установе, отишао је у Београд. Будући да је завршио курс за пекара, запослио се у пекари. Сналазио се како је знао и умео, па се дешавало да преспава и на клупи у парку или у напуштеном аутомобилу, док није зарадио довољно да плати себи собицу. Kао додатни посао, чистио је штале на хиподрому, а после три године се вратио у Нови Сад.
„Волим Нови Сад, прирастао ми је срцу и за мене је то најлепши град на свету. Не бих могао да живим на другом месту, то је моја кућа и овде се осећам слободно. Наставио сам да радим по пекарама, заљубио сам се, оженио, добио сина Вука, па и развео, а ја сам добио старатељство над дететом. Kод мог пријатеља Ћазима у пекари „Примера“ сам радио шест година и показао се као добар радник, једном ми је рекорд био 28 сати непрекидног рада, али он ме није терао на то. Био сам ту увек када се деси нешто непредвиђено, да никад нема мањка у витрини. Он је то изузетно ценио и нешто касније ми помогао да отворим сопствену пекару, на чему сам му изузетно захвалан“, искрен је Јоцовић.
Ћазим му је као камату оставио само то да и он једног дана помогне некоме, као што је он њему, а Јоцовић то није заборавио. Стога се, откако је 2016. године отворио своју пекару Вук 021 и развио посао, труди да буде изузетно коректан према својим запосленима, а организовао је и многе лепе и хумане акције.
„Памтим Ћазимове речи да треба помоћи ономе ко је вредан и добар, те сам двојици својих пекара помогао да купе аутомобиле, а трећег сам слао на море. Дешавало се и да сам оно што остане послеподне давао људима бесплатно, а када родитељ уђе у пекару са дететом, малишан увек гратис добије нешто слатко, кроасан, колач, чоколадно млеко…“, наводи вредни Новосађанин.
Ова пекара у Темеринској улици је увек врло посећена, а купци изузетно задовољни. Посебно су познати по укусном домаћем хлебу који се меси по старој рецептури, без икаквих адитива. Поред тога, у асортиману је и хроно хлеб са четири врсте брашна, ражени хлеб на метар, разна пецива, сендвичи, пице, мантије, торте и колачи… Све је увек свеже, јер се пече током целог дана.
Свог рођеног брата Миломир је запослио у својој пекари, а оца посећује у старачком дому. Живи од свог рада, а све на свету му је његова нова породица, супруга Данијела, којој је неизмерно захвалан на подршци коју му пружа и његова три сина, Вук, Лазар и Василије, за које му је највећа жеља да их изведе на прави пут.
Moj Novi Sad