Текст посвећен почетку повратка Владике у Црну Гору
Увод
Још је у Старом завету пророк Данило, видевши светлосног Анђела Божјег, рекао: Не оста снаге у мени, лепота ми се нагрди и немах снаге. Лепота ми се претвори у ругобу. Дотадашњи доживљај лепоте пророку је у сусрету лицем у лице са Анђелом Божијим ишчезао, постао чак ругоба, како се он изражава. Они око њега чак и попадаше, а пророк је осетио да све оно што је до тада видео и гледао као узвишену лепоту, у односу на светлосног Анђела и небеског Гласника, јесте сенка, слабост и немоћ, у сравњењу са источником узвишене лепоте коју пројављује Ангео небески.
Када говоримо о владики Раду, којем је као и многима ангелска лепота узор и идеал, можемо да кажемо да је његова лепота и појава, његова личност, била оно највише и оно најаутентичније што земља може да пројави, што земља може да сведочи са источника надвремене и вечне лепоте. И ово нису претеривања. Витешки владар Црне Горе пројављивао је (као некада Свети Деспот Стефан Лазаревић) ову лепоту, изниклу из заветне дубине свог народа, где год се појавио. На европском и светским дворовима изазивао је пажњу, гурајући у сенку у светским оквирима много значајније личности, истовремено бацајући у прикрајак све дотадашње критеријуме којима се дефинисала лепота, маркантност и аутентичност човечијих синова.
Наравно није у питању само телесна лепота човека који је био висок преко два метра, него још више и нарочито духовна, која је ову телесну преображавала и оплемењивала, те заједно са ставом и чаробним зрачењем, пројављиваним из Његошеве личности, остављала снажан утисак на све његове савременике. Његош је био фасцинантна појава и то су осетили сви са којима се сретао Владика Раде на светским дворовима. Његово аристократско држање (као да је својим бићем био изнад овог света) изазивало је пажњу где год би се појавио, а зрачење владике није остављало никог равнодушним. Многи су се сигурно питали какав је то народ којим влада овакав човек.
Сусрет са Његошем свима је био посебан доживљај. Тако је и данас. Свако ко се усуди да, са готово двовековне дистанце, гледа у Његоша има осећај његове грандиозности, величине, лепоте и пре свега духовног аристократизма. Природно је да и данашњи сваки загледани тражитељ има потребу да поново схвати и сретне Његоша. Природно је да има потребу да схвати шта је изнедрило цетињског пустињака, да препозна који га је дух надахњивао.
Можемо на почетку овог рада само констатовати да је једна таква громада створена из вишевековног, готово миленијумског стила живота његовог народа. Вишевековног јунаштва, али и подвижништва и трпљења, те одрицања по цену гетоизације народа ком је припадао, а све зарад слободе. И то не оне обичне слободе, него слободе златне, надахнуте заветном дубином, духовним и узвишеним принципима њеног поимања, где је спољашња слобода само пројава оне унутрашње, која човека везује са вишим световима. Или како би Његош рекао, слободе која даје човеку ум који га са бесмртнијем равни.
Као круна таквог поимања слободе читавог народа, више векова негованог и сведоченог, појавио се Његош. Пре свега да је овековечи и опева у својим стиховима и посведочи својим животом. Живот, који је целокупан, у Његошу владару, књижевнику, мислиоцу и православном владици, приказује нам човека за ког се може рећи да је: Као искра за небо створена и бесмртнијем Богом помазана.
Косовско порекло Црногораца – извор свеколиког знања
Црногорци свој опстанак дугују, између осталог и могућности прилагођавања и расуђивања када су у питању светски токови. Они се сагледавају у светлости једног вишег света, као продукт и пројава духовних законитости. Отуда је Његошу и његовом народу јасан и исток и запад. Јасни су му и модели функционисања великог света и империјалних моћника, све до царева и господара великих царстава. Јасно им је оно што је најважније – ко им је пријатељ а ко непријатељ. Иако без потпуног, књишког државног искуства, Његош и тадашњи Црногорци разумеју светска политичка и геополитичка кретања и умеју да нађу своје место у тадашњем компликованом светском поретку.
Немајући државу Његош и његов народ често разумеју много боље актуелне проблеме од данашњих политичара, однос Запада и Истока, како их ови виде, као и своју позицију, те колико могу да очекују од великих сила за народ и државу у датом тренутку. Знају са ким могу да буду пријатељи и схватају, што је најважније, квалитет пријатељства, колико је оно дубоко, да ли је ограничено само на тренутак. Да ли је интересно, ортачко или дубље и племенитије. Каснији српски државници неретко све слабије разумеју ове нијансе и услед тога често падају у грешке.
Порекло разумевања света Његоша је морални кодекс уграђен у епску и заветну мисао. Епско и Заветно делује у већини случајева компатибилно. Но, када се одвоји епско од заветног стварају се услови за злоупотребу херојског кода и саме духовне сржи народа, а самим тим и за националну трагедију, што је описано у историјској поеми “Лажни цар Шћепан Мали”. Чувар Заветне мисли је црква, а владика Раде као митрополит представља континуитет чувара тог духа и заједнице. Заветна мисао усмерава јуначко и херојско, она представља со која спречава да, библијски речено, заједница обљутави. Док су Црногорци, иначе пуни противуречности, ослоњени на цркву, епско је у функцији заветног, јунаштво брани цркву и чува узвишено, надвремено у заједници, које опет предстваља дух и очињи вид племена црногорских Срба.
Отуда Његош не филозофира него предвођен црквом, њеним духом и поимањем света, живи заветном мишљу, схвата њоме, гледа и види свет око себе инспирисан том мишљу. Гледајући из те светлости, са источника православне и косовске духовности, Његош, као и његови јунаци представљени у јуначким Црногорцима, све девијације великог света препознају и схватају у заветном кључу, што се нарочито види из описа који војвода Драшко даје Црногорцима после повратка из Млетака.
Његошева, као и Драшкова моћ препознавања (коју су његови потомци, највише услед нарцисоидности у већини изгубили) потиче од светлости заветног духа, читавог сета наслеђених вредности, преношених са колена на колено и практикованих, слављених и сведочених у животу, који не налази специјално упориште ни у цивилизацијама запада, али ни цивилизацијама истока. Исходиште ових вредности је у новозаветном, литургијском духу. То је спецификум изгражен и проникао из опредељења Кнеза Лазара на Косову (које је потврда Светосавске заветне заједнице установљене на сабору у Жичи када се формирала аутокефална црква) и садржи духовни принцип као фундаментални и као оријентир за тумачење свих овосветских манифестација, било државних, било културних, политичких, војних или уметничких.
Историјски извор Црногораца
Можемо се запитати: какав је то народ који је се својим моделом размишљања и доживљајем света и човека, уздигао на некин (макар у идеалу) начин изнад Истока и Запада, као и какав је то део народа који није хтео прихватити ропство када је целокупан српски национални корпус утонуо у вишестолетну ноћ робовања, дугу, готово без и једног зрачка светлости (али ипак вођен небеском логиком пројављиваном кроз Пећку патријаршију) у виду помоћи коју би добио од околних народа, или било кога са било које стране света.
Стара Црна Гора, четири нахије (Катунска, Љешанска, Рјечка и Црмничка), језгро Црногораца и нуклеус будуће државе, нису признали ропство и повукли су се у брда још од овладавања Османлија овим просторима, од старта чувајући под Црнојевићима Заветну заједницу, где је улога херојског да чува и брани оно више, надземаљско и тајинско, што човека и народ веже са вишим световима и штити његово небеско порекло. Чак и неминовна гетоизација у односу на цивилизован свет, као и повратак на племенске форме функционисања заједнице (са свим њеним позитивним али негативним аспектима које су производиле противуречности црногорског друштва) није била препрека, као што им није одузела моћ духовног поимања света и отргла најузвишенији смисао живота потврђен и осведочен најсветијим главама које је српски народ имао.
Но, када имате сачувано оно главно, а то је дух, снага заједнице и њено изграђивање кад тад (макар и после периода дугог одрицања и страдања) дођу на ред и бивају само резултат овог претходног. Нешто пре Његоша се кренуло одлучније у изграђивање државних институција. Као и српску немањићку државу, тако и српску државу у Црној Гори, како су веровали основу будуће заједничке српске државе, градили су свеци. Одлучнији процес (као наставак онога што су радили претходници) у том правцу одвија се у време Светог Петра I Петровића Његоша. У његово време су племенима четири нахије припојени Бјешивци, Бјелопавлићи и Пипери, као и брдска племена Ровци и Мораче. Дакле то је та Црна Гора у којој је владао Његош. То су те планине и кршеви где су се претходних више стотина година досељавали они који нису хтели да признају турску власт, са циљем да чувају заветну заједницу и живе за слободу златну, често више за небо него за земљу.
Они су се одрекли цивилизације, егзистирања у институцијама, па што не рећи и погодностима које им је могла пружити тадашња туђинска, али ипак сређена и функционална османлијска држава. Суштина њиховог поступка је у одрицању и противљењу туђинској власти како би се сачувала слобода, која у њиховом схватању живота нема замену и алтернативу. Откуд та жеља, мотив и смисао. Мотиви су морали бити јаки, а дубина заветног доживљаја и позвања човека потпуна и дубоко укорењена и наслеђена, чиме се једино може објаснити одважност на живот у готово немогућим условим, како би сачували слободу и небеско призвање човека и заједнице.
Њихов поглед на историју може много објаснити. На пример племена из Катунске нахије, Цуци и Бјелице, су веровали да потичу од косовских хероја браће Орловића, који су браћа Павла Орловића, погинулог у Косовском боју. Постојање Павле Орловић у историји није доказано, али ово веровање говори о нечему битнијем, о нераскидивој повезаности ових племена са косовским јунацима а самим тим и Косовским Заветом, као вредносним пакетом начела и светиоником који су они били решени да чувају и подржавају, те да живе њиме. Због тога се његово постојање и јунаштво преносило са колена на колено и стварало један морални кодекс, који је опет стварао један поглед на свет чији је мото останка у овим брдима и сведочења духа слободе непризнавањем империјалне власти, бивао неприкосновен, чак и када туђин у неком тренутку завлада тим брдима и неприступачним пределима где су се сместили Црногорци.
Косовско-заветне основе су темељи на којима је стварана Црна Гора и темељи на којима су егзистирали и којима су живели Црногорци. Уз гусле се пева о српском царству, о прецима светитељима царевима и јунацима пред којима сваки члан заједнице осећа потребу доказивања своје достојности. Штавише може се рећи да они доживљавају своје претке као живе, да кроз подражавање њима они их оживљавају и чувају као духовни и уопште животни образац који им је негде идеал који они желе да достигну.
Херојско у заједници са Заветним
То се најбоље види кроз Његошеве речи када каже: са чиме ћете изаћи пред Милоша и остале јунаке који живе докле сунце греје, као и када грми на Вујицу Вукашина и Вука, који су издали своје ближње, државу, народ и цркву. По томе видите да је Косовски Завет и косовски дух изнад свега материјалног. Он даје снагу и силу, он није морал параграфски, безлични и лишен животне енергије. Он је морал мартирски, онај који се сведочи у животу, који уз силу даје и смисао, што чини могућим живот и у најтежим условима.
Мотив витешких предака, од којих вуку корене припадници племена или народа, није присутан само у српској историји. По речима историчара Радована Самарџића светска је појава да племена или родови смисле свог родоначелника. У њему је њихово племенско исходиште и јемство њиховог достојног опстанка међу другима, као и очување њихове аутентичности. Код Срба је, наводи даље Самарџић, то безмало увек била и остала нека гласовита личност из историјског предања, веома често из косовског завештања. Успостављана је, дакле, представа о племенитом пореклу и племенитим својствима појединих група. Дакле, по јунацима из народних предања, који су оснивачи и каснији морални узор заједнице, Срби се не разликују од осталих народа. Таква појава је карактеристична за целокупан српски национ.
Ипак постоји нешто што је карактеристично за Србе, а рекли би пројављено на посебан начин код Србе из Црне Горе и Брда. Они су најснажније подражавали херојима, али је основ за успостављање Косовског, Светосавског, Ново-заветног духа била црква, духовна перспектива свега земаљског, сведочена животом. Епско и митско је само у оквирима Заветног духа било благословено и само у врховном пројављивању надвременсог кроз цркву вршило је узвишено дело у оквиру заједнице. Одвојено од заветног херојско и епско могло је бити основ пропасти, што је Његош видео и пророчки предвидео у историјској, драмској поеми “Лажни цар Шћепан мали”, како је на почетку текста већ наведено.
Отуда, мора се нагласити, код већине других народа оваква предања на право место стављају видљиву моћ заједнице, њену снагу и јунаштво усмерено ка видљивом свету, док код Срба у косовско-заветном кључу, па сходно томе и код Црногораца у кршевитим и неприступачним планинама, видљиво није приоритетно (макар у идеалу црквено-заветном), него оно као битно произилази тек из невидљивог, из царства духа које је било опредељење и Светог цара Лазара (мада код савремених Црногораца преовлађује овај епски доживљај историјске вертикале што у многоме прави проблем у самом доживљају сопствене историје и идентитета). Баш као што је и Светом Сави била битна видљива држава као институција и установа у којој се народ могао боље организовати зарад остваривања хришћанских, вечних духовних начела и у том духу изграђивати себе као народ Божији, при чему сваки појединац у оквиру тог великог сабора постаје причасник небеске, духовне славе које су се у потпуној пуноћи удостојили они најбољи из народа.
Наставиће се…
Историчар Милован Балабан
