Сам наслов текста упућује на његов циљ, а он је формулисан у тврдњи да у почетку беху Ћирило и Методије. Израз „беху“ сугерише да је нешто давно, а делатност Ћирила и Методија пада у IX век, дакле пре скоро пуних дванаест векова. Но, морамо одмах нагласити, када говоримо о словенским апостолима не мислимо да они беху у прапочетку. Прапочетак, или почетак свих почетака, су браћа солунска објаснила словенским народима преводећи прве стихове из Еванђеља по Јовану. То су биле прве речи преведене на словенски језик и прапочетак је преведен словенском речи Искони. Дакле Искони бје Слово су биле прве речи преведене на словенски језик и исписане словенским писмом, а објасниле су шта беше у прапочетку.
Слово, Слава
Недвосмислено открише Ћирило и Методије да у искони би Слово. Реч Слово је у модерном језику изгубила оно значење које је имала у време Ћирила и Методија. Но, иако оно данас већином означава знак, можемо наслутити и његова дубља значења те тако макар делимично објаснити његову узвишену суштину, коју је имала у време словенских евангелиста. Слово нам је остало у неким значењима која можемо наслутити. Тако словити о нечему значи смислено причати о некоме или неком догађају. Када кажемо благослов мислимо на благо Слово које свештеник или старији даје млађем. Исто тако кажемо да је нешто словесно а нешто бесловесно.
С обзиром да је то превод грчке речи Логос, која има више значења (сабраност, смисао, светлост, реч, Друго лице Свете Тројице итд.) кажемо да је човек словесан а животиње бесловесне. Животиње су у односу на човека бесловесне, али дословно ако пратимо реч Логос можемо закључити да је све створено логосно односно словесно. Но како би Његош рекао Твар је Творца човјек изабрана те је словесност његова привилегија, која га издиже над свим створеним стварима. Човек је словесан не само зато што је разуман како би данас тумачили. Он је словесан пре свега зато што је носилац Слова, предодређен за поистовећење са Словом. А Слово је Логос, односно Друго лице Свете Тројице кроз кога, како каже Јеванђеље, све постаде. Слово је, наставља Еванђеље, светлост свету и оно обасјава сваког човека који долази на свет.
Постоји још једна претпоставка значења речи Слово. Не тврдимо да је тачна, али делује пријемчиво. Она долази од назива Словени, а Словени се називају и Славенима. Претпоставка је да то може бити од речи Слава. Словени су у својој прехришћанској религији славили и одавали славу многим боговима и појавама, али и митским бићима – вилама и другим створењима која живе по шумама. Суштина прехришћанског веровања Словена била је у слављењу природних појава, као уосталом и код религија других народа пре појаве Хришћанства. Слава истинитом Богу није ни била могућа без Откровења, односно без откривања Истинитог Творца, што сведоче све светске филозофије, науке и религије, које су безуспешно покушавале да открију истину о свету и самом човеку.
Све ове славе су удаљене од истине, али Ћирило и Методије као да речју Слово откривају онај прапочетак свих слава означавајући да у почетку би Слово, дакле она прворођена Слава из које све остале произилазе и само у њеном светлу добијају смисао. Ако се та прва Слава или Слово прихвати и доживи као целовито огледало сакупљено од комадића који представљају разне славе различитих појава, онда све остале долазе на своје место и добијају тачан значај који им припада. Може се рећи да је Хришћанство рушило заблуде паганства не само укидањем мрака који је оно производило него и преображајем, чиме су појаве добијале другачије значење. Тек у светлости Хришћанства може се правилно одредити значај природних појава (као уосталом и свега што чини стубове савремене цивилизације, а што људи прослављају и чему одају поштовање), које истина омогућавају живот човеку, али не заслужују клаљање или још мање обожавање.
Искони би Слово преведоше почетак Евенђеља по Јовану Ћирило и Методије. Наставише превод са другим стихом: И Слово би у Бога. Дакле тај прапочетак има свој извор. Он је управо у вечности. Ово се људима открива кроз прве стихове Еванђеља по Јовану а објашњава саму Свету Тројицу, чиме разгони сву таму незнабоштва међу Словенима, као и сву нејасност кроз предходне векове приманог Хришћанства, без системског појашњења и духовне пуноће.
Постоји Слово које је прворођено и које је у прапочетку, односно почетку свега, али чији је извор у вечности. Слово долази из вечности јер каже Еванђеље Јованово, а преведоше словенски апостоли И Бог беше Слово, указујући сада јасно на Друго Лице Свете Тројице, на самог Господа Исуса Христа. Само ова три преведена стиха као да су довољна да сруше сву таму у којој су живели назнабожни и делимично христијанизовани Словени. Исто тако горе наведено говори колико су словенски апостоли добро знали словенски језик и колико је њихов превод Еванђеља, богослужбених књига, а касније и комплетне Библије, маестрално изведен.
Позивање на следовање Христу
Дакле, можемо констатовати да Ћирило и Методије, наравно, нису били у прапочетку, али се можемо и запитати у каквом су почетку битном за Словене била браћа солунска, на шта сугерише први део наслова текста. Иако нису били у прапочетку битно је истаћи да су Ћирило и Методије уроњени у предање Цркве, које објашњава прапочетак и из ког је произашло и Свето Писмо, као и суштина Хришћанске вере. Предање апостолско је проповедало откривену Божију Реч свету, које је позивало прво изабрани Јеврејски народ, а касније и све остале народе у Цркву Божију, ново духовно изабрање које дели (условно речено дели) људе само на оне који прихватају реч Божију и живот по њој и на оне који то одбацују. Отуда се објашњење и смисао почетка Ћирила и Методија у историји словенских народа најбоље може видети кроз Еванђеље о Свадби царевог сина. А у њему се каже: Царство небеско је слично једном краљу који приреди свадбу своме сину. И посла своје слуге да позову званице на свадбу, и не хтеше да дођу. Опет посла друге слуге говорећи: реците званицама: ево, спремио сам ручак свој, јунци моји и храњеници су поклани, и све је спремно; дођите на свадбу. А они не марише и одоше, један на своју њиву, а други у своју трговину; остали пак ухватише његове слуге, злоставише их и убише. А краљ се разгневи, посла своју војску и поби оне убице и град њихов спали. Тада рече својим слугама: свадба је спремна, али званице не беху достојне; идите дакле на раскршћа, и које год нађете позовите на свадбу. И слуге оне изиђоше на путеве и скупише све које нађоше, зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију (МАТЕЈ)
Из Еванђељске приче видимо јасно да је Ново Изабрање, односно црква, још од апостола проповедала Реч Божију. Прво међу Јеврејским народом, потом међу народима римске империје, да би дошли по Божијем промислу народи који су окруживали империју, прво Рим а касније Византију. Ови народи се у Еванђељу по Метеју називају зли и добри, као што се и наглашава да се призову са раскршћа, са периферија империје где се крећу у различитим правцим обилазећи и запљускујући царства. У Еванђељу по Луци чак се именују кљастима и богаљастима. Но треба констатовати да је сам Христос, сагледавајући из духовне визије читав свет, све народе и људе, само правилно оценио њихов духовни аспект живота и дијагностификовао њихову удаљеност од Вечне истине и кроз Њега откривене духовне реалности.
Међу тим народима су и Словени. Они су живели до појаве Еванђеља, које им је откривано, библијски речено, у сени смртној. У мраку који се разгонио еванђељском проповеди. Почевши од Ћирила и Методија Словени су добили улазак у ред изабраних хришћанских народа што је назначајнији резултат делатности солунске браће. Наравно они су добили и писмо, формиран књижевни језик што је омогућило да развију све духовне али и световне потенцијале, као и да постану цивилизовани, државотворни, те да осмисле и духовни и световни аспект живота. Управо да постану Заветни народ што ће Срби реализовати у свој својој пуноћи и доживети у време Светог Саве, ослоњеног и уроњеног у светопредањску традицију Ћирила и Методија.
Развити све аспекте живота и остварити Заветну поноћу није могуће без аутокефалне цркве. Отуд је мисија Ћирила и Методија ударила основе за крајњи циљ аутокефалије цркве и стварања народа као заветних заједница. Ћирило и Методије су били у почетку тог процеса и поставили су његове темеље. Они су испоштовали методологију хришћанске мисије која подразумева превођење Библије и богослужбених текстова, затим служење Литургије на језику народа ком се проповеда. Потом се радило на оспособљавању ученика и свештеника из локалне средине и зидање храмова, што је све ширило и учвршћивало новопроповедану веру. Крајњи циљ хришћанске мисије је аутокефалија и стварање заветних заједница, идентитетски аутентичних али догматски и светотајински нераскидиви везаних за Васељенску цркву (Ово је код Срба, као што сви знамо, спровео Свети Сава, без обзира на отпоре једног дела управо сународника словенске браће). Овим радом Ћирило и Методије су омогућили Словенима (наравно онима који то хоће) партиципирање у животу цркве, или у животу новог модела битисања који доноси Нови Завет, нова реалност Христове проповеди.
Покрштавање Словена је била широка акција, управо акција цркве, Цариградске патријаршије коју је у том тренутку потпомогла и држава са свом логистиком коју је поседовала. На првом месту треба истаћи да су мисију спровели људи са Високе школе у Цариграду чији је први човек био Патријарх Фотије (отуд га називају и кумом Словена). Мисија је захтевала универзитетски образоване људе, мултидисциплинаран приступ што су могли да изведу само универзитетски образовани људи, а истовремено и уроњени у светоотачко предање, а управо то је давао универзитет у Цариграду. На њему се учила теологија, филозофија, филологија, математика, астрономија, реторика и друге науке. Ћирило је завршио теологију и филозофију. Такве универзитете Западна Европа је добила тек неколико векова касније и то по угледу на Цариград и Византију (Царство Ромеја).
Све у свему мисија је дело најученијих и најсветијих људи тога доба, реализована стратешки беспрекорно, са много муке и страдања самих словенских апостола и њихових ученика, али пре свега на духовну корист Словена, као пролог даљег рада и заокруживање Хришћанског опредељења и Заветног изабрања словенских народа, код Срба јасно оцртаног после живота и не мање маестралног рада и проповеди Светог Саве.
Историчар Милован Балабан
