Говорећи у Дневнику писца о сахрани доктора Гинденбурга Достојевски описује своје одушевљење појавом оваквог човека – “свечовека” како га он испрва назива. Сиромашни доктор је сво своје имање потрошио на помоћ потребитима, а његова сахрана је сабрала припаднике његовог и других народа, те је показала савршену заједницу окупљену на његовом испраћају. Достојевски термин “свечовек” ставља под наводнике (баш како сам и ја ставио) и налази без сумње бољи термин за доктора и каже: “Узгред зашто сам старца доктора назвао свечовеком? То није био свечовек, већ пре човек свих” закључује Достојевски. Човек свих је онај човек које је себе потпуно дао и припада свима – не себи, али управо због тога налази самог себе. Односно баш зато што припада свима, почиње, гледано у православном (наизглед парадоксалном) кључу, да заиста припада себи, да реализује у потпуности и у пуноћи своју личност.
Као да ми је пред писање овог текста горе наведена прича великог руског и православног писца разјаснила тајну Софије, тајну њене магнетне привлачности за све људе. Моју сестру Соле знам скоро три деценије. Увек је показивала лакоћу контакта, комуникације са свима и склоност ка дружењу, али и амортизацији туђих проблема. Без сумње то је био њен дар. Но, у животним искушењима он се брусио да би се временом и постепено формирао обрађен кристал, који је засијао у пуном сјају свима нама њеним познаницима и онима који су имали ту привилегију да деле животне тренутке са Софијом. Речју Софија је била човек свих, човек за све, човек који не само својим делима већ и својом енергијом оставља исцељујући траг, али и сведочи, усудићу се да кажем лепоту за овај свет спасавајућу.
Чак и нама који смо је познавали њено узрастање делом је остала тајна. Но могло се ипак приметити по неким знацима. А свако је имао своје знаке, свако је препознавао како му је дато. Када ме је назвала и рекла да напишем нешто за “Чудо”, на мој коментар да сам саставио текст али да она процени моје недоумице да ли испуњава критеријуме портала одговорила је: “Ти не разумеш, ти си цар”. То је рекла тако да није остављало никакву сумњу. Енергијом која је зрачила из ове кратке реченице, а која се у мени трансформисала у осмишљену поруку, као да ми је рекла умножавај свој дар и ради оно за шта си позван, али све то на један магично убедљив и охрабрујући начин не остављајући простор другачијег тумачења. То је била моја сестра Соле, то је био њен временом преображени лик који се мени откривао, нешто ново наслоњено на темељ њене личности, нешто што се временом формирало у дубоким одајама њеног срца.
Да, Софија је временом бивала све препознатљивија, њена животним искушењима брушена личност све више је била уочљива околини. Зрачила је као и све личности које су у огњу испитане. Зрачила је оним благим самопоуздањем проистеклим из вере и истинске животне прекаљености. Зрачила је тако када је била последњи пут на слави код мене, када су ме они који је нису познавали, изненађени и окрепљени њеном причом питали ко је ова жена. Зрачила је чак и тешко болесна када сам је посетио пре пред нову годину. Зрачила је толико да сам мислио да ће још остати са нама. Зрачила је толико да ме је преварила.
Васкрсење не бива без смрти рекла је приликом последњег сусрета. Последње искушење, болно за све нас, морало је да се збуде. Видео сам да га је била свесна и да је остала непромењене, суштински нетакнуте и сигурно додатно у Бога благодатно укључене личности. Она Софија коју познајемо је остала и у најтежем искушењу иста и убеђен сам да је као таква прекорачила праг и упутила се ка Небеској Србији. Молимо се Свеблагом Богу да јој подари вечни живот у сјају свога непролазног Царства. А моја и наша сестра Соле је том Царству тежила цео живот, као човек свих, као човек каквог Бог највише воли. Молимо се и молимо се за Софију, и због себе, јер тако, само тако ћемо бити заједно. Заједно земаљска и Небеска Србија, и сви Божији људи од свих народа – сви од нас и сви од свих који се одазову позиву. Сви људи свих, баша каква је наша сестра Софија, која је давала себе не само на тренутак него током читавог живота – баш као наша непролазна и непоновљива Софија.
