Рано јутро, недеља, устајемо рано како би се из Лапљег Села, које се налази надомак Приштине, упутили на Метохију, прецизније на просторе управног округа града Пећ. Метохија је добила име по бројним метосима – монашким поседима дариваним цркви од стране многобројних српских средњовековних владара. Путујемо скоро два сата и стижемо на одредиште, где нас на улазу средњовековног здања чека припадник КФОР-а. Узима личне карте и пропушта читаву групу. Улазимо у двориште, где нам се на следећем улазу, готово у потпуности, у свој својој величини и величанствености указује храм посвећен Христовом Вазнесењу – Христу Пантократору. Небо на земљи говорим у себи, не успевајући да се отргнем од доживљаја који на мене остављају Високи Дечани, седам стотина година стара задужбина краља Уроша III – краља Стефана Дечанског.
Лепота, али не уобичајена, краси ово црквено здање. Рекао бих неземаљски ореол као да прекрива грађевину направљену од две врсте специфичног мермера вађеног из мајдана у непосредној близини. Доживљај унутрашњости цркве је још аутентичнији. Раскошност фрескописа, иконе седам стотина година старе, пре свих најупечатљивији Христос Пантократор. Али и иконе из живота апостола, светаца, Светих архиепископа, као и немањићких краљева представљају праву енциклопедијску ризницу православне иконографије и остављају посетиоце без даха. Чудесна очуваност читавог здања и фрескописа појачава осећај мистичности и значаја самог манастира. Одмах на почетку Свете Литургије Византијско појање дечанских калуђера појачава осећај надрационалне пуноће и благодатног доживљаја самог чина, што говори да се налазимо на месту другачијег, у правом смислу речи узвишеног и Богом надахнутог начина постојања.
Вековима је овај манастир место где се осећао надземаљски свет, где се осећао прави смисао живота, место наде српског народа. У манастирским зидинама монаси и народ окупљен око манастира (не само Дечана) сведочили су у вековима турског ропства осећај вере у новозаветни Христов свет (најснажније посведочен на Косову 1389.), а самим тим и у другачију и узвишену реалност, али и испуњење оне надземаљске правде у будућности, са којом ће доћи и земаљска правда и земаљска слобода. И данас је манастир место наде, улазак у једну другу димензију – надрационалну, надполитичку и надземаљску. Место наде у једну вишу правду којој припада будућност и која ће у неком тренутку потпуно надкрилити сву овоземаљску неправду доносећи слободу Србима, али и другим народима, често изложеним разарајућим и обезличавајућим глобалним процесима.
Значај манастира кроз векове за очување српског, православног и хришћанског идентитета је неспоран. Но, чудесно је да је он опстао у Османлијској империји склоној да овакве грађевине претвара у Џамије и у окружењу све агресивнијих Алабанаца, пројектованих од готово свих великих сила да преузму овај простор како би потискивали православне Србе. О значају манастира за Србе и разлозима његовог опстанка, својеврсном чуду, можда најбоље сведочи енглескиња Мери Дарам (иначе наклоњена Албанцима) у путопису “Кроз српске земље” (1903.). “Дечани потичу из славних дана српског царства” каже г. Дарам и наставља “Црква је од белог и тамноцрвенкастог мермера, са попречним пругама, какве су нам познате у Италији, и била би лепа грађевина било где. Овде, јединствен примерак у земљи скоро потпуно потонулој у варварство, на њега се гледа као на нешто чудесно и поштује се са обожавањем, па није невероватно да је то деловало на сујеверне Албанце и тако се спасило од разарања. А Србину је то спољашњи и видљив знак да је ова земља његова”.
И данас Високи Дечани, као и друге светиње на Косову и Метохији, сведоче да су ти простори, како би рекла Мери Дарам, Србинова земља. Такав печат на овој земљи ниједан народ није оставио. А ми, макар са закаснелом памећу, после деценијске амнезије и свеопштег моралног посрнућа, треба да доживљавамо Високе Дечане (ако хоћемо и можемо), али и друге светиње, баш као и већина наших предака – као место Богом надахнутог живота, заветног окупљања читавог народа око Христа Пантократора (Сведржитеља), али и као место сведочанства наше вековне тапије над Косовом и Метохијом, земље које не смемо никада да се одрекнемо јер би то значило и наш коначни нестанак.
