Заиста, заиста вам кажем:

Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре,

оно једно остане; ако ли умре много рода роди.

Јован (12; 20-24)

 

Кроз антихероје Достојевски је схватио, пре свега западног човека и западну империјални идеју. Есенција те идеје је обоготворен човек, човек који је мерило самом себи и свом створеном свету, човеко-бог како каже руски писац, са различитим пројављиваним нијансама суштински истог садржаја. Да би схватио руску мисију, или са задршком речено руску империјалну идеју, а и да би себе спасио од убиствених идеја које настају када човек самим собом дефинише себе и свет око себе, Достојевски се окренуо православљу у нади да ће наићи на другачије одговоре, одговоре који спасавају личност човека у времену, али је продужују и у вечност.

 

Руска држава, поготово од Петра Великог се већином угледала на запад постајући копијом западних апсолутистичких монархија. Отуд питање да ли се у Русији може наћи само копија  западног погледа на свет. У руској држави је врло могуће наћи нешто слично, али на другом месту можда и откријемо тајну човека. Достојевски мисли да је то место руска црква, поготово руски манастири, али и верни народ, од ког је, како он каже, вратио изгубљену веру у Христа.

 

Руска држава, руска црква и руска мисија

 

Хришћанство је захватило руске народне слојеве током монголског ропства (у прво време оно је више ухватило корена у градским слојевима). Оно тада почиње да чини (иако народ то не може на научан начин да дефинише) део руског менталитета и доживљаја себе и света. Такав менаталитет је одржаван, а и развијан (не увек како би требало) и током стварања и јачања руске државе, упркос њеној окренутости западним вредностима, поготово њене елите. Нарочито је такав доживљај чуван у руским манастирима, који имају континуитет колико и руско православље. У контексту реченог можемо поменути да баш пред XIX век, који je изазвао турбуленције и интелектуално-духовна превирања у руском друштву, долази до превода Добротољубља, списа које су писали светитељи још од најранијег практиковања монашког живота у Египту (Пајсије Величковски).

 

Достојевски истиче и улогу стараштва у руским манастирима. Ишао је и сам код старца Амвросија, као што му је био узор Свети Тихон Задонски. Загледан у њих руски писац их је на неки начин пројавио кроз лик старца Зосиме у Браћи Карамазовима. Код Достојевског се временом почињао (исказан кроз његове хероје) назирати став по питању, не толико руске империјалне идеје (схваћене на западу као идеје универзалне државе), већ више руске, условно речено духовно-империјалне идеје и мисије, која се остварује кроз цркву и литургију, а представља и исказује кроз јеванђељско служење свима.

 

Овакаво схватање мисије на западу (који човека схвата као меру свих ствари, као бога коме све треба да служи и да се клања) може наићи само на презрење. Но, она је једино спасоносна за руски народ, али и Европу, коју Достојевски воли истински као део Јафетовог племена и братску Русији. Мисија се остварује, како Достојевски каже кроз своје позитивне јунаке, пре свега кроз светитеље који су чувари једне друге истине, надвремене, којој је извор у вечности, у Христу – која је сам Христос. Сачуван у руским манастирима, али и народу, који истина греши, а некад је и порочан, али који за разлику од запада и руске елите зна да препозна грех, а чак у вишим својим тренуцима да га презре и одбаци.

 

Таква мисија, којој је по Достојевском склон руски народ и коме је то сврха постојања, има своје корене још у формирању заједнице после Христове искупитељске жртве и после Педесетнице, када се Дух Свети за празник Педесетнице спустио на апостоле и установио цркву. Она је функционисала у прво време, како кажу Дела Апостолска, у раној хришћанској заједници, а наставила (после прогона и проглашења Хришћанства за државну религију у Римском царству) да у потпуности егзистира у манастирима (мада је била од тада присутна и у христијанизованим народима). Основ мисије је надвремена заједница, компатибилна са божанском вечношћу, а искупитељском жртвом спаситеља на неки начин ослобођена адамовког наслеђа. Дакле заједница у складу са грехом неповређеном људском природом и са доживљајем света и потребама човека у складу са том природом (наравно то тражи одрицања грехом повређеног човека, али и представља једини могући пут реализације и обожења човека).

 

Тајна човака – тајна пшеничног зрна

 

У откривању оваквог човековог позвања и оваквог позвања руског народа Достојевски је опет кренуо од човека и од решења вечних питања. Али овога пута, за разлику од западног човека који себе дефинише самим собом (а немајући могућност да се саживи и заволи свет,   одређује као човекову неминовност покоравање света, агресију и моћ) писац на други начин и другим, пре свега православним методама покушава да реши тајну човека. Пошто човек нема могућност да природу и свет око себе, као и другог човека и људска друштво, својим енергијама прихвати, те тако на неки начин припитоми и створи контак у надвременој заједници емпатије, Достојевски се пита да ли може то да учини Бого-човеком, у узвишеној заједници са Христом, помоћу њега и његових енергија и моћи. Након дуготрајног опита и личног доживљаја, руски писац каже да може.

 

Егоцентрични човек, иако често слављен и наивно прихваћен у европским, али и руској елити, не може да буде Богом дани владар света. Може само кроз побуну да преотме свет, или бар да мисли да га је преотео од Створитеља. Али ако се човек ослободи егоизма, егоцентричности, ако одбаци себе таквог да ли онда, кроз љубав и емпатију, може да буде предводник обоготворења себе и света. Кроз причу o пшеничном зрну (Јеванђеље по Јовану) Спаситељ је објаснио тајну човека, Достојевски је схватио, а опитно дошао до сазнања и доживљаја ослобађања егоцентричног човека, кроз сејања његовог зрна (које представља човека) подвигом вере у Богу, у самом Христу.

 

Зато се и каже у поменутом Јеванђељу Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди”. Ово је мото романа “Браћа Карамазови”, а говори нам о тајни човека која је симболично представљена у тајни пченичног зрна, које пада у земљу, умире али после проклија и многи род роди. Исто тако, ако човек зрно своје личности, егоцентричне, отуђене, несавршене и пале посеје у Богу, ако ли умре такав егоцентрични и горди човек, проклијаће и појавиће се Богом преображен и донеће многи род.

 

Такав човек ће кроз практично деловање, кроз литургијски живот, благодаћу Божијом, временом узрастати доносећи многи род. Помоћу енергија које су са других светова, надвремене, вечне и непролазне, својствене и пријемчиве човеку само вером и контактом са Христом, човек ће у сразмери са њиховим усвајањем припитомљавати свет појављујући се у њему као служитељ и само кроз служење владар. Узрастање и напредак омогућиће му поред вере стална молитва, која је по Достојевском истинско васпитање човека, усмерена ка његовој сталној поправци и самоусавршавању.

 

А самоусавршавање је процес сталног вером надахнутог преображавања, преумљавања, покајања, које даље резултира све снажнијим и благодатнијим контактом са Богом, а следствено томе и са светом. У том преображају, надахнут божанским енергијама, човек ће преображавати и смиривати своје сазнање и разум, временом све више их усклађујући са Бого-човечански разумом и сазнањима, са оним вишим и непролазним, што почиње још овде на земљи, а наставља се у бесконачности перманетним духовним усавршавањем.

 

Надвремена заједница – призив Руса и свих православних народа

 

Такав човек гради надвремену заједницу, која се реализује још од првих хришћанских комуна, али наставља свој развитак у пуноћи кроз манастире, прво у Египту а после и у Византији. Овакава надвремена заједница је смисао и византијске и руске, назовимо то империјалне нације, иако су у одређеним тренуцима елите и једне и друге империје бивале отуђене и однарођене услед своје похлепе и привезаности за старог човека и његов доживљај света. Но, народ је увек, ма како год био грешан и порочан био привржен таквој заједници, мада је и у елити било представника православних и богобојажљивих, оних који су сачували контакт са народом (нарочито је то присутно у српској историји немањићког периода). У оваквој заједници је смисао руске мисије и руске универзалне идеје. Она је наследник византијске, пре свега у том контексту. Држава је у функцији одбране оваквог наслеђа и ту се завршава њена, иначе узвишена улога, али улога  пролазне творевине.

 

Оваква заједница је скуп смирених људи. За разлику од гордог човеко-бога, који сматра да треба сви да му служе, а он да влада и контролише све, смирен човек своју мисију види у служењу. У служењу Достојевски види мисију и Руса, мисију које они не треба да се срамоте већ да то виде као своју најузвишенију улогу, која треба да постане биће њиховог бића. У томе је изабрање Руса, као и свих православних Хришћана. Не изабрање у покоравању света. Не горди осећај посебности какав данас имају Амариканци, а некада су имали Римљани и остали империјални народи, већ смирени осећај служења проистеклог из емпатије и осећаја братства, јер нам је свима исти Отац на небесима. Зато и каже Достојевски, у контексту схватања свебратске мисије руског народа, да бити Рус значи бити брат свима.

 

Такав човек и заједница, стварајући кроз веру и молитву, али и добра дела, све дубљи контакт са вишим световима, са самим Христом, све више се саживљава и са светом, волећи и страдајући ако треба за њега. Дакле Богом надахнути људи не траже да се свет жртвује за њих, већ обрнуто, они се жртвују за свет. Не траже да доминирају већ се поистовећују, ако треба и страдалничком жртвом, са светом. Најбољи примерци међу њима највише се саживљавају са светом, подносећи константну жртву и молећи се непрестано за свет. То су светитељи у којима је најбоље, по Достојевском, сачуван спаситељски лик Христов.

 

Таква заједница може у одређеном тренутку рећи спасоносну реч свету, пре свега руској елити спасавајући Русију, а после тога и Европу, која истина сада на такву реч гледа са презрењем, али када све пропадне, када сви путеви европског човеко-бога буду личили на њиве глади, те када западно-европска цивилизација буде урушена услед празнине у губитка смисла, прихватиће Европа и остали свет ту реч, верује Достојевски. Доживљај света да су сви људи браћа је изгубљен у Европи, али и руској елити, отуда, узимајући од Европе све што је добро, руски православни народ, треба да, предвођен руским манастиром, предвођен светитељима као онима који су сведоци истине, проповеда такву, нову, сасвим нову реч својој браћи на западу. Засијаће ова звезда са истока, рекао је велики руски писац, мислећи на Христа. Да ли ће засијати видећемо, али имајмо на уму (иако ова прича може неискуснима изгледати бајковито) да су се многа пророштва Достојевског остварила, тако да није немогуће да ће и ово бити потпуно ( а не само делимично, јер црква увек врши своју мисију у складу са могућностима и Божијим промислом) остварено у будућности.

 

Историчар Милован Балабан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име