Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, са начињењем Крста, почетне су речи и покрет којима сваки свештеник започиње Литургију. То је тренутак када почиње уздизање земље ка небу и спуштање неба на земљу, који кулминира сједињењем са Другим Лицем Свете Тројице у тајни причешћа, чиме верници постају једно тело у Цркви чија је глава Христос. Речи и радња су нераздвојно спојени. Благословено је само царство до ког се са крстом, кроз огањ искушења долази. Сва остала царства, макар била наизглед лепша, моћнија, боља, нису благословена. Трошна су, пролазна и залудна, што показује историја сведочећи о великим и моћним империјама урушеним не оставивши ни камен на камену, као и људско искуство које нам говори да свака наша наизглед пријатна делатност свој крај доживљава у засићењу, неретко пропраћеним тегобом, губитком смисла, равнодушношћу и очајем.
Литургија
Нису ни слутили изасланици Кнеза Владимира шта их чека у Цариграду, у највећем и најлепшем православном храму на свету, када су игром случаја одабрани да да баш они посете ромејску престоницу како би се упознали са вером Ромеја. Већ сам храм био је импозантан, нешто небивало. Но оно што је било унутра одушевило је и дубоко потресло руске изасланике. Ми не знамо да ли смо били на небу или на земљи говорили су на повратку у Кијев, несвесни да су својим осећајем и дубоким доживљајем Божије службе у Аја Софији погодили смисао литургије. Сведочанство изасланика било је толико снажно да је определило руског кнеза ка православљу, покрштавајући убрзо после тога народ који ће дати армију православних душа, али и државу која ће баштинити ромејску империјалну идеју.
Иако је литургија и у најскромнијем храму служба где се земља успиње на небо а небо спушта не земљу, први корак у свет православља начињен у Храму Свете Божије Мудрости, у Константинопољу, мора да је био посебан. Можда нам о томе говори целокупна руска историја, у којој као да се пројављује руска сједињеност са овим утиском, која се огледа у покушавају достојног наслеђивања и обнове Царство Православних Ромеја.
Симболика
Носталгија и данас присутна, присутна мање или више код практично свих православних када је у питању ова империја, резултат је великог наслеђа остављеног читавом свету од стране Византије. Иако на политичком западу клеветана вековима, како би се оправдао сопствени злочин, ова империја, пре свега кроз Цркву, као да је оставила темељну мудрост на којој почивају светови. Због тога Храм Свете Божије Мудрости, представљајући Друго Лице Свете Тројице, као да и својим именом и наменом сублимира и најснажније симболизује ову цивилизацију (пре свега Фотијевско-Ћирило-Методијевску). Отуда све радње у вези са Аја Софијом, нарочито ове најновије око Ердогановог нарушавања статуса историјског споменика и претварање у Џамију, представљају рану за православне – рану која боли али којој је сврха и да опомиње.
Храмови симболишу један начин живота, заједницу која га је практиковала, била она национална, империјална или цивилизацијска. Они су видљиви контакт и симбол невидљивог осећаја заједништва са свим својим прецима. Када се храмови одузимају, руше или када им се мења намена, угрожен је идентитет заједнице, контакт са прецима (наравно он се не може прекинути само тим чином, али се стварају озбиљни услови да се тако што уради), контакт са традицијом и предањем, што угрожава сваког човека, његово осећај аутентичности и припадности, укратко његово осећај смисла живота, који је дар Божији.
Опомена
Но, не сме се заборавити да је човек најзначајнији храм Божији, да је човек, како би рекао Свети Николај Српски, битнији од читаве васионе. Али када човек као храм престане да буде слика и прилика Божија, а његова душа и душе свих припадника заједнице места где савлађују своје страсти и изграђује хришћанске врлине, храм као да губи смисао. Рекли би поготово велелепни храм.
Византија је у последњим вековима, а поготово у последњим деценијама свог постојања била препуна таквих појединцима. Пре свега из редова своје све равнодушније владајуће класе, из аристократије, које је требала да буде стуб просперитета али и православља империје. Све већа опчињеност западом, копирање западноевропских образаца, економски уплив запада, што је Византију довело у дужнички положај, као и (што је најбитније) незаинтересованост за сопствено наслеђе и веру, чак и несхватање значаја самог православља којим је Византија живела и које јој је дало карактер историјске мисије, урушавало је ромејску владајућу класу и обесмишљавало постојање једне такве империје. Самим тим, колико год то сурово звучало, и постојање највелелепнијег храма у којем ће се у Божију славу уздизати молитве Богу.
Управо због тога урушавање и одузимање храмова, може да, колико год то изгледало парадоксално, буде делотворно. Промена ствари служи на спасење душа, те одузимање храма служи као опомена која има за циљ да се сагледа унутрашње стање, битније од спољашњег. Дакле криза, која се производи кроз покретање емоција и осећања, као последица губљења светиње, је суд која даје шансу заједници да се преокрене, те се врати у нормалне, хришћанске токове.
Преображај
Отуда и одузимање храмова може да служи на духовну корист. Овим не заговарамо мирење са нечеовечним чином одузимања светиња, поготово што су наше светиње на Косову и Метохији у великој опасности. Штавише наш заштитнички однос и борба за светиње на Косову и Метохији (као и борба за државу Србију на Косову и Метохији) осликава у великој мери наше унутрашње, духовно стање. Овим само покушавамо да кажемо да краткорочна или дугорочна урушавања и одузимања храмова представљају опомену, са циљем да подстакну унутрашњу промену и враћање на пут предака, код нас пре свега на пут Светог Саве. Преображај заједнице доводи неминовно до промене ситуације, што је видљиво из читаве људске, као и православне историје.
Нарочито у српској историји видимо да је промена после векова покајања и преображаја народа дошла кроз обнову српске цркве и државе. Исто тако можемо на неки начин констатовати да је и Грчка после векова ропства изградила државу, упркос неповољним решењима за њен малоазијски део народа, који је био приморан да се исели, после чега су Цариград и Аја Софија остала у оквиру Турске,
Значај храма
Но, Ататурково решење било је компромисно и у том тренутку, ако не најбоље оно најподношљивије. Када је храм претворен у музеј омогућено је да игра улогу симбола из ког је више заједница везаних за њега могло црпети енергију и надахњивати мудрост за тумачење сопствене историје и духовног идентитета. Ердоганов потез је компромисно стање нарушио, чиме је отворио могућност за обнављање анимозитета. Надајући се да се то ипак неће десити можемо на крају констатовати да се Храм Свете Божије Мудрости треба довести макар у пређашњи статус, који би га учинио баштином свих којима је био део духовног и културног наслеђа, као цивилизацијског и националног поноса.
Милован Балабан
