Прште сокови раних трешања, као крв из расцветалих рана солунског ратника. Уморни поглед допире до Метаљке и Беле цркве каранске. Док у руци догорева жижак цигарете, распламсава се ватра у дубини сећања; запретена у пепелу, да не повређује незарасле ране.
-Ђедука, давно је била девесто четрнеста. Шта је остало у памћењу?
-Е, благо мени. Што’но кажу, не знам шта сам јутрос доручков’о, али четрнесту заборавити не могу.Још се понекад брецнем кад се се сетим тог судњег дана. Звона на цркви звоне неђељом и за празнике. Позивају народ на службу Божију. Тога дана звоне у недоба. Зло се очекивало, а јопет молили смо Бога да нас мимоиђе. Још се нису о’ладиле топовске цеви од Балканских ратова, нисмо два Божића у миру дочекали, ударио душманин да спржи оно српске младежи, к’о слана паприку. Ја са братом крчио неки шевар на ивици шуме. Издивљачиле се гране, не може да се прође. Погледасмо се…Оба војно способни. Забацисмо секире на раме, па ‘ајде кући. Успут смишљам шта да кажем…
-Коме ђедука? Мајци шта да кажеш?
-И мајци, али…Ето, решили били да ме жене. Шта да кажем и будућој невјести. Но, немадох ја кад да то обавим, да ми коло пред кућом заигра. Војну буквицу у руке, па трк пред цркву. Ја први, брат за мном. Пристижу јарани с друге стране рјеке,обучени у руво у чему се ко задесио. Неко ни земљу са руку није имао кад да опере, а потрч’о да за ту мрву земље гине. Да л’ је то Бог удесио, или људи, ко ће то знати. Све важно за наше село догађало се у цркви, или око цркве. Значи, воља Божија.Кад доље, чита се наређење војне команде о мобилизацији. Мене и мога брата распоредише у Дринску дивизију. Ја артиљерац, он пешадинац. Први пут нас раздвојише у дужностима.
-А, страх, би ли ти жао да оставиш кућу и мајку и…
-Нисмо ми били ови садашњи. Очврсли на њиви, за плугом, у ливади, у воденици, освитали и омркнули аргатујући, нисмо се имали кад свићи на лагодност. Све што дође, дочекаш к’о вољу Божију. Е, кол’ко сам пута засп’о на откосу, на ледини…Тренем мало да заваракам сан, па скочим да се при’ватим мотике или косе…Позва нас наша мученица Србија.Моја мајка обара очи да јој не видим муку у срцу што се загрцнула у неисплаканој сузи. Гледам је пребира по сандуку, тражи чисту преобуку за двојицу синова. Па, узме ону вашарску кошуљу, загледа је. ‘Оће да је спреми, па неће, ‘оће, па је јопет враћа. Нада се мученица да ће свако зло бити за три дана, да ћемо се брзо вратити. А, та кошуља ми је стојећа, убељена пракљачом доље на Лужници, мирише на смиље и кадифицу. У две пртене торбе спрема преобуку, вунене чарапе, комад сланине и по пола погаче, откида са чађаве греде по комад пршуте што је за славу чувала… Грдне јој славе кад синове у рат испраћа. Из сандука у ком је из рода донјела ђевојачку спрему, извуче смотуљак у везеној марамици. Одмотава га, нека чудна одлучност јој на лицу. Ниска дуката, све наполеони. Из добре је куће моја мајка, ујчевина ми честита, на гласу, добри домаћини. Три реда дуката на нисци. За унуке чувала. ‘Оће да покида ниске, да синове не шаље без пребијене паре у рат. Слушала некад од свог оца како је хајдук Вељко у бојеве носио силно злато. Ако погине, да Турци не виде да су погубили какав башибозлук. Задржах мајчину руку. Узесмо само по два велика сребрењака, од по пет динара. Са једне стране краљев лик, са друге српска круна. Пише на њима 1903. година. Бијаше ли то она година кад су нам се смјениле династије. Јесте, то је та година. О тим парама ћу ти посебно причати…
– Мој Ђедука, знаш ли да ћу поћи да обиђем сва места куда је корачала твоја војничка чизма. Обећавам ти…
– Чизма… Док сам стиг’о на ред за чизме, носиле су ме хитре ноге у опанцима у којима сам од куће пош’о. Попуцали кљунаши, прсти и пета боси, везујем их крпама и опутом, али идем, идем у голготу и у славу. Но, не рекох ти до краја како од куће пођосмо. Прекрстисмо се пред Крсном иконом. Не иштемо ништа у молитви. Зна Свети Ђорђе куд смо се запутили, знаће и да нас чува, а ми да се чиста образа врнемо дома. Мајка стегла срце, закрсти нас часним крстом. Видим да се бори да не заплаче, бар док низ Штуловину не замакнемо. Пољубисмо јој руку и искорачисмо преко кућног прага. Брат се куражи, младост лудост. Започе кајду:,,Мој Милане, јабуко са гране…“Дрхти глас, ломи се доље неђе у Лучевини. Одозго, од Трнаве пјевају Драшковићи. Боже мили, каква смо ми сорта. Пошли у рат, к’о на свадбу…
-Ђедука, знаш шта хоћу да те питам, а не умем да те питам…
-Е, дедине златне косе.То што ти свадбу поменух…то да ме питаш. Та моја суђеница, је ли? Изашла мученица доље на џаду, на раскрсницу. Да ме испрати, или да се опрости. Ко зна шта јој је било на души. Дрхти к’о јасикова лиска, тешко јој видим, али ђе да заплаче. Па, нисмо ми два- три кола на вашару одиграли. То је све што наше бијаше. Стисла у рукама везену марамицу и црвену јабуку. Ако примим марамицу, значи да примам и завет да ће ме чекати. Ја у рат пош’о. Женска главо, знаш ли да сам у погибију по’шо. Ја заустио да јој кажем да јој је с моје стране Богом просто, она ме прочита, па пре ишта рекох, тутну ми у руке јабуку и марамицу. Окрете се и побјеже. Чујем, плачу јој кораци. Вјетар јој чупа косу с главе. Жацну ме посред срца, па се заинатих да преживим. И довикнух иза посрћућих корака:,,Вратићу сееее!“
КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА