У горштачком народу одувек се знао немушти,неписани закон, по коме се живело и умирало, битисало, опстајало, трајало, жртвовало…Засигурно, та правила, која је успоставио патријархални морал, била су јача, светија и поштованија од закона који су смишљани у минастарским кабинетима, беживотних,неразумљивих правила која су, у народу, остајала само,, мртво слово на папиру“. Додуше, зазирао је народ од тих тефтера који му одређују како да живи у својој постојбини, колики порез да плаћа држави, кад да се спрема за војску, а кад за погибију- кад позову звона са црквеног звоника.И тако кроз векове. Мода, коју је доносило ново време, није реметила устаљени морални поредак. Та спољашња обележја напретка, попут лепог одевања, накита, миришљавих сапуна, посластица разно-разних била су само мала радовања у тегобном истрајавању на путу Божијем.
Светомир се, после Великог рата, вратио у село подно планине, осакаћен. У подераном војничком шињелу, пружао је корак својом здравом ногом, као кад жури на вашар, на мобу, на свадбу. Шта је то једна нога- одсечена испод колена. Бог му је сачувао живу главу, бистру памет и очи да види ову напаћену земљу коју је понео у беспуће испод ноктију и у срцу. Некако ће он…Само да мајка не закука кад угледа свог сина јединца, да је не рани његова рана. Толико његове браће по оружју, не дочека да се зарадује слободи.А,он- жив је, слава Богу!На тренутак застане ослоњен на дирек међаш што граничи његов забран и суседну ливаду. Запарложило се имање, изникло шипражје, трње и павита. Недостајала је очевини његова снага, радиност и издржљивост, али зов Отаџбине га је одвео у голготу, страдање и славу. Сада су измирени рачуни. На тренутак пожеле да својим кораком и снагом омеђи наслеђеност својих предака. Душа похрли напред, али га саплетоше високе траве и трње. Застаде са дубоким уздахом. Живот садашњи је само посни комад битисања. А тек беше напунио двадесет и коју годину.Зажуља га комад метала у унутрашњем џепу похабаног војничког шињела. Трже се, заигра му срце. Једна нога одсечена испод колена… Шта је једна нога према овом осећају поноса, испуњености, истрајности. Намириће то Бог-осећао је у дубини свог прерано сазрелог живота. Рука посеже за Карађорђевом звездом на тробојној траци.Шта ће мајци ова колајна- помисли ојађен у себи. А, отац? Е, он ће до краја свог живота поносно проходити кроз село, не обарајући поглед ни пред ким. Дуго одлагаше тренутак да у мислима призове једно чедно биће са друге стране пространог поља које му се обећа на верност и чекање. Болни грч испуни му груди. Да ли то обећање вреди овог обогаљеног, рано презрелог човека?,,Ослободићу Надежду од себе, пустићу је да бира грану на којој ће градити гнездо, није поштено да је заробим уз мене, богаља.И у сватове ћу јој поћи, и за њену срећу наздравити, и свираче частити.“Мисли се ројише као пчеле у трнци окаченој на старој качари.Ослоњен на диреку међашу, одлагаше тренутак да крене дому чији кров назираше кроз стари воћњак. Мајка… Само да га не сломи први сусрет са мајком.
Стамена пословаше око огњишта. На веригама се зацаклио бакарни котао из ког се надимало пенушаво млеко. Дрвене карлице поређане на полици у млекару жуте се као дукати.Уза зид поређане качице са сиром и кајмаком уредно прекривене белим платном од ручно тканог беза.За планинку је млекар огледало кућевности и уредности. Бели мрс је господин. Захтева беспрекорну чистоћу. Док разливаше топло млеко у карлице, зачу чудне кораке у дворишту. Немиром задрхта рука у којој је огромна дрвена кутлача. Инстикт чуварице и вучице заигра у души. Брзо се прибра, поправи мараму везану на потиљку. Коракну кроз дрвена шкрипава врата у болну и радосну збиљу која се преливаше пред њеним видом као светлост и тама.
-Мајко-дошао сам ти, хвала Богу.Сачувале су ме твоје молитве, мајко. Благослови свога сина…
Стамена брзо склони поглед са осакаћене ноге.Навикнута на невоље од сваке мукотрпности, журно се прибра. Тренутак у коме радост ломи тугу, и стрепња мути срећу.
-Здраво ми се вратио, снаго и рано моја. Није то ништа, сине мој, није ништа мој очињи виду. Мајка ће…
Покуша да смисли речи утехе, али се загрцну, приви снажним рукама сина да не посрне и кришом заплака на његовом рамену.
-То мајка од среће, јуначе мој…Од среће… Вратио се домаћин овом напаћеном дому…
-Домаћин? Шта ће ти та црна марама, мајко? Где је отац?
-‘Ајде, ‘ајде снаго моја. А’јде да се угријеш на родном огњишту. Ево и топло млјеко ће ти донјети мајка. Још једну краву имамо и дорат је у штали, и…
– Кад је отац…кад је умро отац, мајко?
Из шињела дрхтавом руком изнесе на светлост огњишта Карађорђеву звезду. Колико је желео да обрадује оца. Јуришао са његовим благословом да душмане сатре. Образ да осветли.
-Узми ово, мајко. Нека то буде откуп за моје ране. Неко ће се поносити твојим сином… Макар у небеском дому…
На дрвеном троношцу сеђаше млади домаћин загледан у ватру на огњишту. Мајка узбуђено таркаше жар, додајући по коју суву гранчицу. Одлагаше тренутак да исприча болну истину о оцу.Знала је да то мора учинити сада, али прибираше снагу, бирајући што блажу реч да тешка истина не косне њеног сина.
-Отац, мајко… Је ли боловао?
-О, тешко мени кукавној!Дође и овај дан…Није се мучио, рано моја, није дуго. Бог тако одлучи, а његова воља је света. Него, зар баш ‘оћеш целу истину, сине?
-Не штеди ме, мајко. Не постоји ништа горе од онога што сам прошао у ратној муци. Ни једна патња ми није непозната, осим…-ту се заустави мисао у својој недоречености.
-Па, ево овако је било. Неђе око Ђурдевдана твој отац пође у забран да осјече притке за ограду. Мало посрнула оплетуша према комшијској међи. Е, црнога дана.Обуо старе опанке кљунаше, забаци секиру на раме и оде. Ја га испратих к’о да је на пут пош’о. Па све гледам за њим како онако стасит замиче низ сокак. Премотавам у сјећању наш живот, наше кућење…
-Говори, не штеди ме, мајко-нестрпљиво је пожуриваше Светомир.
-Тамо у Грабовима набаса на гомилу земље и камена. Зачуди се откуд то у нашој шуми. Е,црнога дана…Приђе да види шта је то у земљи. Камо среће да није. Нагази на кост што је штрчала из земље. Не могу ти рећи више. Како ја да ти натоварим омразу на душу?
НАСАВИЋЕ СЕ…