Од како сам научила да читам и да пишем, сабирала сам у украшену шкрињу моје душе бисере руске књижевности, духовности, уметности, историје… И другарицу сам добила у Основној школи, из Новосибирска, моју вршњакињу Нину. Писале смо једна другој разгледнице и новогодишње честитке, радовале се словима из далека. Од ранога детињства маштала сам да посетим тајанствену руску земљу. Да ме удоми у свом загрљају, као стамена бабушка, која привија драгог госта уз своје топле груди, испред своје бајковите даче. Чини ми се, када бих живела пет живота, не бих успела да сагледам сва пространства, блага, лепоту и знаменитости највеће земље на свету, која се простире на два континента-азијском и европском. Пространа као што је душа словенска, моћна, а христољубива, свесна своје надмоћи, у много чему јединствена и недостижна, од Бога дарована немерљивим природним лепотама и благом, стоји изазовна, непокорна и самосвојна. Сви руски владари су остављали будућем покољењу већу територију него што су је наследили. Можда је најдрагоценије наслеђе руска духовност, из које се рађа свако друго благостање, овог посебног народа на кугли земаљској. Не бих, све и да хоћу, могла да набројим у чему је Русија прва, једина и јединствена у свету. Али, могу и желим да сагледам чиме је моју душу испунила руска духовност.
… Замишљам да јездим у кочији Јасном пољаном, са Лавом Николајевичем Толстојем. Јури тројка, распршујући снег на све стране, као златну прашину, док прапорци и фијук бича одзвањају простараном пољаном. У бунди од самуровине, са шубаром на глави, натученом на чело, путује у свој смирај намргођени творац ,,Рата и мира“, ,,Ане Карењине“, ,,Вазнесења“…Пожелим да га питам, зашто је казнио Ану Карењину, зашто јој је доделио тако сурову судбину, али се не усуђујем…Ана је волела онога којега није смела волети. А Вронски? Он је свој живот подарио слободи српскога народа. Не само у роману, већ заиста, у борби за слободу Србије, малене сестре моћне Русије. Језди тројка широком степом. Толстој у мислима бије битку негде код Аустерлица. Озбиљан и замишљен. Ма, није му до разговора са мном на романтичне теме. Ћутим и маштам… Како бих желела да сам на раскошном балу, да играм кадрил, валцер, мазурку, да ме кроз плесну дворану води рука неког стаситог руског официра, беспрекорних манира, као у Толстојевом роману.
А Фјодор Михајлович Достојевски? Његова дела сам читала у различитим периодима живота и увек их сагледавала другачијим духовним видом. У младости сам се плашила Раскољникова, плакала за Њеточком Њезвановном, спуштала се у казамате ,,мртвог дома“ да ослушнем звекет сужањских ланаца, али и да гледам духовни препород покајаних разбојника. Достојевски… Нико није успео да тако сагледа сложеност људске душе, да је изнесе на светлост истине, као копејке из изврнутих џепова, да је умије, оснажи, препороди, хришћанском благодаћу да је покајану заодене, у снежно беле, чисте одежде. Хвала Богу, што у задњи час стиже помиловање за Достојевског. Човечанство би било сиромашно без његових дела. Моја душа се поистовећује са оваквим расуђивањем Фјодора Михајиловича Достојевског:,,На овој планети можемо волети само са трпљењем и патњом. Ми не можемо другачије љубити, нити знамо и једну другу врсту љубави. Прихватам патњу, како бих добио љубав. Жедан сам љубави, ево у овом тренетку, да пољубим са сузама земљу коју сам оставио, и не желим , нећу прихватити живот на било којој другој…“
О, Серјошка Јесењине! И с тобом сам плакала, писала писмо мајци, патила због растанака, ридала због,,сабаке и њених седморо жутих“ који цвиле у врећи…Колико су ми јада задали твоји стихови… ,,Растаћемо се уз смешак нас двоје…“Ма, нисам умела да се растајем уз смешак, разбарушени дечаче. Како ли је то теби полазило за руком? А, можда си се само тешио. Јер не би написао:,,Ко је љубио, тај не љуби више, изгорело нико не запали…“ И зашто си говорио,,да сретни не певају песме?“ У једном се слажем с тобом,,на песнике паре не лете“- како написа у ,, Писму мајци.“ Са тако мало година отишао си у бесмртност и поручио свима романтичарима, па и мени:,,Ко сам, што сам, ја сам само сањар,чији поглед гасне у магли и мемли…“Понекад помислим да си ове стихове завештао мојој души, па их повремено с уздахом декламујем:,,У олуји, бури, крај недаћа свих, уз тешке губитке и тугу клету, бити насмејан, природан и тих, највећа је уметност на свету.“
А, Александар Сергејевич Пушкин? Разуздан и растрзан у младости, са сваке порочне гране убирао је плодове, добијао и губио, волео и остављао, коцкао се за карташким столом, али и са животом. У свим посртањима, чувао је нетакнуту душу за поезију. И Пушкина је у једном тренутку поробила љубав вољене жене, до те мере да је, бранећи њену част, изгубио живот у двобоју. Како пророчки одзвањају његови стихови, као завештање:,,Волео сам Вас искрено и нежно, нек Бог да, да Вас тако други воле.“Да ли би у данашњем времену какав витез бранио љубав на двобоју? Да ли би неко девојачко срце пресвисло од бола због погинулог драгог? Желим да верујем, да ће једино љубав надживети све, да ће она закључати капије света.
…МОСКВА ме је дочекала као каква горда бароница. Свесна своје лепоте и величине, преливала се у сјају купола на храмовима, широким трговима, тајновитим зидинама Кремља иза којих је сабрана историја минулих времена, али и времена садашњег. Кремљ је постао синоним за снагу и лепоту Русије. На Црвеном тргу доминира храм Василија Блаженог, један од симбола Москве. Мислим да нема туристе који није овековечио свој боравак у Москви, баш испред овог храма. Од савремене буке, супер-модерних брендова, луксуза и бљештавила, традиционална Москва је побегла у музеје, галерије и дворове, спустила се на барокне фотеље да се прибере од времена садашњег, у коме нема величанствених пријема, плесних дворана, дугих шушкавих хаљина од свиле, свечаних официрских униформи на стаситим кадетима који оком соколовим одмеравају стас и лепоту тек процветале девојке.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
