Две године служења војног рока протекоше у примамљивим искушењима и покајању. До Раденка стиже вест о Јелениној удаји. Осећао се изневереним. Па, обећала је да ће га чекати. Некако, по његовом повратку, Јелена се борила са замором, сувим кашљем и врућицом. Привијала се уз Илијине груди, знајући да ће је он спасти од сваке тескобе, немира и болести. Само Богу и свом човеку је веровала. Једнога јутра на белом јастуку угледала је румене трагове. Знала је- то је јевтика. Знала је и зашто се и кад разболела.
-Не дам ја тебе, срно моја. Не дам тееее, чујеш ли ме. И земљу и небо ћу преорати да ти наћем лјека. Знам да ми верујеш. Има на Златибору једна травка што се зове ива. Одма’ ћу је набавити. А, сутра идемо код доктора. У нашој болници има докторка Зинаида, Рускиња, дошла давно. Она ће те спасити. Ја’ње моје, Бог ће те спасити.
У болничкој соби, смештени су болесници који болују од јевтике. Има доста и младежи. Јелена решена да преживи. Дугује то Илији. Он се свакога дана спушта пречицама преко Збојштице и Врела, да јој донесе млади сир и козје млеко. Прочитао у,,Пелагићевом лекару“ да је то лек за ту опаку болест. Месеци пролазе у нади и стрепњи. Пролеће је измамило бледуњава лица на чист ваздух. У кругу болнице висока стабла четинара и којекаквих украсних грмова. Иза једне тује једне очи прате уморне кораке младе жене. Низ лице се закотрља тешка мушка суза. Проклети плави увојци у словеначким горама.Једна крупна шака се стушти на раме младића који крадом посматраше ону коју издаде, изгуби занавек.Осврну се. Сусрет бивших другара.Одмерише се два погледа. У једноме беше помешаног стида, нелагодности, покајања. У другоме одлучности, снаге,непоколебљивости. Илија с презрењем гледаше свог бившег друга. Раденко са тугом тражаше искре пријатељства из давних дана. Чврстина Илијиног погледа га сломи. Све што изусти беху речи које су у истом трену биле молитва и аманет.
-Ја је нисам достојан…А, ти је чувај к’о очи у глави. И моли је да ми опрости, ако може.
-Раденко… Морао сам да је спасем од те љуте ране што јој зададе твоје неверство.Не би издржала. Ја сам је изгледа, волео више од тебе и када си јој оне умилне речи у житном пољу шапутао. Сећаш ли се нашег друговања? Завршило се. Издајицама ја не могу бити брат. И… И не прилази мојој жени- проговори одлучно подигните руке.
Раденко упрти свој бол и стид и крену према болничкој капији.Прихвати пораз као заслужену казну. А, тамо у словеначким горана његов грех се пакосно кикоће његовој несмотрености. Јелена устрептало ишчекиваше свога човека. Иза високе тује појави се његова стасита фигура.Два бића убрзаше кораке, хрлећи у загрљај. Радост се као рујно вино разли по Јелениним образима.
-Води ме нашој кући. Нема на снимку више ни ожиљака. Знала сам да ће твоја љубав бити јача од проклете јевтике.
У Илијином воћњаку вриска разигране деце. Такав је и он био у времену давном. Мали хајдучићи. Само што сада нема учитеља са шибом. У празном дому Раденко гаси љутом ракијом јад свог промашеног живота. Бог намири све по својој правди. Премеће успомене од зоре до сутона. Беше једном и он срећан. Имао је најлепшу девојку и најбољег друга. И стихови су га напустили, побегли из неверне душе. Само понекад му зрачак светлости обасја лице, кад у игри Јеленина деца претрче у његово двориште, да дохвате одбеглу лопту. У пролеће их је даривао гранчицама мајских трешања. Одламао је витке гране, кршио их као што је њега скршио живот. Једнога дана пробуди се смирен. Мрско погледа на флашу на столу. Пробуди се у њему нешто од дечачких снова, од нетакнуте чистоте у души. Звук црквених звона је допирао из даљине, преко шуме се прикрадао до његовог срца, да га позове у Дом Мајке Божије. Ниси сам, покајани грешниче- шапутао је глас спасоносне наде. Одевен као некад за вашарске игранке, баци се у седло свог верног дората. Једна рука се подиже из суседног дворишта и неприметно га закрсти крсним знамењем. Јелена схвати да му је већ давно све опростила. Својом чистом душом осети да ће и Раденку Бог опростити и да ће му показати пут вере, наде и љубави.
У црквици испод шуме стари прота дочека свог парохијана који је долазио у храм само једном годишње, да донесе на освећење славски колач и жито. Хвала Богу бар је Крсну славу сачувао. Дуго је испод епитрахиља исповедао једну покајану душу. Препород је дошао изненада, Божјом милошћу. На послушања у храм, Раденко је хитао радостан. Постао је и чтец који умилно поје за певницом. У његовој души засијала је светлост из раних година, када је танана душа сневала и писала у осами стихове. Осећао се слободним као соко што узлеће у небеске сводове. Једнога дана у храм закорачи смерност једне танковите Светлане. Дошла из далека, у посету сестри коју један горштак доведе из Сибира да му буде животна сапутница и посвећена мајка Александру и Владимиру. Два погледа се загрлише под иконом Мајке Божје. У Раденковој души бљесну светлост из кандила које осветљаваше икону Богомајке. Нека нестварна умилност преплави његово биће. Никада није тако милозвучно звучала Херувимска песма коју испеваваше из дубина срца, из оних кутака који су сачували чистоту непорочног дечака из његових раних година.,,Иже херувими, херувими…“-тихано, а радосно распростираху се звуци кроз стару црквицу, као благодатна роса спуштаху се на душе верног народа. Млада Рускиња се мољаше с посебним умиљенијем. Њене плаве очи беху загледане у сводове старог храма. У том молитвеном погледу огледала се њена светлосна душа, пуна молитвеног жара. Са усана, скоро нечујно, жуборили су акорди Херувимске песме.Само је тихано утапала свој глас у Раденково умилно појање. Њена висока, стасита фигура беше одевена у раскошну дугу хаљину. Бујну дугу косу прекривала је шарена руска марама од кашмира. Кроз ту одевну смерност исијавала је лепота јединствене душе која је на моменте била потресно раскошна, као да је из рајске баште сишао анђео Господњи. Цело њено биће беше предато молитвеној узнесености. Стари прота је служио литургију на црквено-словенском језику. Неколико старица се крстило и кад треба и кад не треба. Спуштале су своја трошна тела на високе стасидије баш кад треба да одстоје, да скрушено одслушају Молитву Господњу, Симбол вере, Јеванђељску причу.Од свих присутних верника једино Светлана отпева,,Вјерују“ тачно, тихано као да се стиди свог талента и знања.Са скрштеним рукама на грудима, лагано се примицаше путиру да прими часне дарове.Раденко застаде да је пропусти, али она обореног погледа, сачека да он први приђе путиру.
По завршетку службе, стари прота беше некако необично весео. Одавно на његовом лицу не беше такве светачке светлости. Осећао је да је Бог пројавио своју милост и љубав у његовом скромном дому. Светлана приђе да узме благослов, дубоко се наклонивши старом свештенеку.Старе жене се нешто домунђаваху у ћошку цркве.
-Ово мора да је нека велика грешница. Шта има да љуби попу руку. Е, види је како се умотала у мараму, очи јој се не виде. Оклен ли је дошла ‘вамо?Од нашијех није. Што ће код нас да ми је знати.А, виђи, виђи како је наш Раденко гледи.Е, кукала му мајка смантаће га ова туђинка.
-Браћо и сестре, данас је Мајка Божија излила своју љубав на све нас кроз ову невестицу своју. Из далеке нам, а срцу блиске Русије, дошла нам је ова анђеоска душа да увелича ово наше литургијско сабрање. Благословена да си, кћери. Но, да пођемо у гостопримницу, да се мало почастимо- позва своје парохијане стари свештеник.Из бошче од пртеног столњака, замириса пита од јабука. На столу се нађоше и ванилице са пекмезом од шљива, по које кувано јаје и колачићи од пекмеза сушени на купусном листу. Неколико крушака лубеначарки, шефтелије и ораси растрчаше се по столу. Од свих дарова издвоји се један поглед, једно устрептало рађање новог живота.
Заволеше се Раденко и Светлана. Из Сибира до златиборских гора летела су писма као какви голубови писмоноше. Ни брата, ни друга не имаде Раденко. Стари прота не беше избор за његове планове. Преломи у себи- поћи ће код друга из детињства. Осећао је да има у њему још по нешто од старог другарства. Из старог храстовог ормара осећао се мирис патине, ланолина и луча. Његову пажњу привуче народна ношња прекривена везеним чаршафом.На ексеру у гостинској соби тиховала је давно заборављена чутура. Из гена дечака сањара проговорише преци. Из потамнелог рама осмехиваше се лице Светог Пантелејмона.Време је да се роди нови живот у утихнулом дому.
Снажно куцање на вратима, прену Илију. У народној ношњи, са шајкачом на глави, са окићеном чутуром, стајаше Раденко испред свога другара из детињства. На моменат Илија се збуни. Испред њега је стајао онај бистри дечак из његових раних година. А, опет, беше то стасити човек са знамењем њихових предака. Као што је ред, први проговори Раденко.
-Помаже Бог у овај честити дом. Долазим ти у миру и братској љубави, Илија. Буди ми брат. Прими из мојих руку ову чутуру у знак моје братске љубави и благослови ме. Волим једну Светлану, далеко је, далеко. Али тако је близу моме срцу. Ако Бог да, решио сам да се женим. А, ти…Тебе молим да ми будеш и брат и кум. Немам пречег од тебе.
Преко Илијиног рамена огласи се одлучни Јеленин глас.
– Ја се радујем сестри. Пођи,Илија.
Кроз пространи сибирски град тумарају два побратима у српској народној ношњи. Отпоздрављају радозналим пролазницима. О Илијином рамену радости се окићена чутура. Немир у Раденковој души надраста широка сибирска пространства.Што је сусрет ближи, бура у души је силнија. Ломи последње бедеме спокојства. Из сећања светли благост из топлог Светланиног погледа.
У старој дачи чуло се тихо читање-акатиста Светој Ксенији Петроградској. Светлана га је читала са посебном усрдношћу. Веровала је да ће Света Ксенушка умолити Бога да јој пошаље оног којег љуби срцем. Двојица другара на трен оклеваху. Светлана у магновењу спази испред себе Свету Ксенију. Њено лице беше умилно и светло. Сузе потекоше из танане душе. Знала је. Њене молитве биће услишене. Одлучно куцање на вратима прену њене родитеље. Ненадани гости закорачише у лепо уређен дом украшен бројним иконама. Цела једна страна у салону беше испуњена књигама. На зиду се башкарила стара балалајка. На лепом овалном сточићу прибор за чај од старог порцелана.Из самовара се искрадао опојни мирис сибирског биља. Неколико примерака старог оружја беше у витрини од махагони дрвета. Раденко се збуни. Као да су дошли у дом неког руског грофа описаног у романима руских класика. Поколеба се. Он је сеоски домаћин са великим поседом који му оставише преци. Али, у његовој кући осим Светог писма и неколико збирки поезије нема других књига. Хоће ли моћи она да се навикне на скромност његовог дома.
Док Светлана представљаше ненадане госте, нека смелост се зацари на њеном лицу. Та одлучност, помешана са радошћу, охрабри Раденково срце. Илија подиже чутуру спреман да изговори здравицу. Домаћин подиже руку, што беше знак да га сачекају.Тренуци ишчекивања дуги као Тихи Дон. Само Светланине очи беху обасјане неком пламеном надом.
-Сечас давај, давај-Зачу се громки глас њеног оца. Одевен у свечану козачку униформу, са сабљом у сребрним корицама за пасом, са бројним ордењем на грудима, стајао је испред двојице младих Срба који само на трен занемеше, изненађени.Први се прибра Раденко. Са подигнутом чутуром у десној руци, гледаше право у очи њиховог домаћина. Здравица коју беше научио од свога деде потече лепим, чистим гласом из његовог грла. На трен отпи гутљај ракије из чутуре и додаде је козаку у свечаној униформи. Знали су-ако прихвати здравицу и чутуру, добро су дошли, ако одбије биће то њихово понижење и пораз.Одмеравање снаге у дугом погледу. Раденко не обори поглед. Илија ишчекиваше судбоносни тренутак. А, онда крену чутура из руке у руку, уз здавице, смех и песму.
…Светлана донесе веру, наду и љубав у село на оброцима планине. Јелена доби јетрву, сестру и куму. Бог намири све рачуне по милости и правди својо.
КРАЈ
