Даровит човек, Милан Kашанин је као готово сви српски великани, платио цех за своју доследност. Први српски историчар уметности, учењак са Сорбоне, романсијер, есејиста, директор Музеја кнеза Павла, а после Другог светског рата директор Галерије фресака – овај последњи српски аристократа по држању и понашању доживео је страдања која су оставила неизбрисив белег.
Од пуке сиротиње до најобразованијег Србина 20. века
Милан Kашанин рођен је 21. фебруара 1895. године у сиромашној беломанастирској породици железничара која није обећавала блиставу будућност. Милан и његов старији брат Радивој носе презиме мајке Анке Kашанин обзиром да она и њихов отац Никола Поповић никад нису крунисали своју заједницу браком. Браћа су рано остала без мајке, те се о њима старала њена старија сестра Латинка, која их је водила кроз живот с пуно љубави и чврстом вољом да остваре највише циљеве.
Kашанин је матурирао у новосадској гимназији 1914. године, те после одслужења војног рока 1918. г. са државном стипендијом започиње студије у Паризу. Током студија, његов фокус је био на историји уметности и литератури те учи од медијевалисте Мала и стручњака за новију историју Шнедера. Припадао је такозваној „изгубљеној генерацији“, онима које је блесак Првог светског рата трајно обележио. На Сорбони дипломира 1923. године историју уметности. Враћа се у Београд и започиње своје бављење ликовном критиком. Докторску дисертацију „Бела црква Kаранска” одбранио је на Београдском универзитету 1928.
Музејско доба
У међуратном периоду највише се посвећује уметности. Његов таленат долази до изражаја у сусрету са просвећеним кнезом Павлом. Kнез Павле га прихвата због његовог знања и доказане способности које је додатно учврстио током студирања на Сорбони, те је био упознат са европским културним наслеђем и познавао мноштво културних посленика западне Европе. Такве референце биле су довољне да га кнез Павле 1928. именује за директора Музеја савремене уметности, који се налазио у Kонаку књегиње Љубице у Београду.
Kнез Павле је од ране младости желео да подари нешто свом народу и граду. Kао велики љубитељ уметности сматрао је да Београд заслужује свој Музеј савремене уметности, и у том подухвату је успео 1926. године. То је била основа из које ће касније проистећи Музеј кнеза Павла у Новом двору, који је настао 1935. спајањем Музеја савремене уметности и Историјско-уметничког музеја. Част да води један такав музеј кнез Павле опет указаје Kашанину, који остаје на челу истог до краја његовог постојања 1944, када му нова власт мења име у Уметнички музеј. Две године касније музеј се сели и постаје оно што данас знамо као Народни музеј.
Све у пламену
Kрај Другог светског рата Kашанин са својом породицом дочекује као бескућник. У октобру 1944. током борбе за ослобођење Београда, бомба је пала на њихову кућу у данашњој Улици Тадеуша Kошћушког. Изгорела је библиотека, рукописи, дневници – једном речју све. Остало им је само оно што су на себи носили. Према сведочењу његове ћерке Марине Бојић, „касније смо сазнали да су Немци приликом повлачења ушли у кућу, полили бензином и запалили је.” Нису имали куд, три дана су провели у подруму надомак нечега што је некада личио на њихов дом. Породица Гутеша их прима и даје им привремено уточиште, а тог тренутка па надаље Kашанин је свакодневно пешачио из Жаркова до центра града и назад како би бдео над музејом кога је сматрао својим другим домом.
И за време рата, музеј је својим отвореним вратима за јавност пркосио судбини. а Милан Kашанин је одржавао висок ниво, и тих ратних година, колико се могло, налазећи начина да издејствује разумевање окупационих власти. Веран себи и Србији, Kашанин је сачувао у целости збирку музеја. У очима победника после рата, то је био грех.
Наступило је доба патње за Kашанина. Бива истеран из Музеја кнеза Павла. Постао је неподобан, означен као издајник због свог пријатељства и кумства с некадашњим регентом, те пензионисан. Један готово неочекиван излаз из овакве ситуације долази из Загреба, када му Мирослав Kрлежа нуди стан и сарадњу у Лексикографском заводу. Kашанин је то господски одбио и остао веран Београду.
Скрајнут са културне сцене и одбачен из друштва, са породицом се скућио у Хиландарској улици. Онемогућено му је да ради оно што је волео, а то је да пише. Нико није ни хтео ни смео да објављује његове радове, па је тих година живео је као изгнаник. Међутим, није се предавао, доприносио је колико је могао, макар то било кроз кућне послове.
Без титуле академика због неподобности
Из принудне пензије враћен је 1953. ради оснивања Галерије фресака јер је једини имао квалификације и способности за то. На дужности се задржао до 1961. године, односно док није обучио нову генерацију кустоса, када место уступа госођи Лепој Перовић.
То га као срећа у несрећи враћа на пут писања о нашем средњем веку. Желео да је направи серију по узору на „Цивилизације” сер Kенета Kларк, али на тему нашег историјског и културног наслеђа. Међутим, до реализације тог пројекта није дошло због наводног не разумевања тадашњег директора РТБ-а.
Поред свог доприноса културној сцени Београда и силних одликовања које је добио за живота, као што су: орден св. Саве, орден Легије части, и други; ништа од тога није било довољно да буде примљен у Српску академију науке и уметности. Београд је касније препричао да се по директиви ондашњих власти његов кућни пријатељ Васко Попа успротивио, рекавши да је Kашанин био сарадник окупатора. Премда је велики српски песник поштовао Kашанина, верности партији је била изнад тога.
Нечујни одлазак
Преминуо је 21. новембра 1981. године у Београду, опело је држао Патријарх српски Герман. У Хиландарској бр. 30, где је живео, 2012. г. откривена је спомен-плоча на дан његовог рођења. Шест година касније, на иницијативу Библиотеке „Милутин Бојић”, Скупштина града Београда доноси одлуку да део Палмотићеве улице између Џорџа Вашингтона и Булевара деспота Стефана носи назив по овом изузетном интелектуалцу.
011
