Толико је тихо да се јасно чује како свет плаче. Дође некад тај преломни период у историји који ломом направи пукотину бесмисла из које се тама разлети и обгрли оно најлепше, па цивилизација тада помраченог ума више нема светло ка коме иде. Постаје воз заглављен у мраку утробе неке планине у бескрајном хладном тунелу.
Када ноћу гледамо у далека брда посута мраком, често приметимо неколико светала, па нам то даје неку наду да нисмо сами и да под тим светлима има још замишљених глава које те исте вечери зуре у наше светло у даљини. Људи се ипак не разликују много од комараца. Дневни живот посвећују јурњави и потрази за жудњама крви, а ноћ проводе тражећи светло ка ком ће ићи и према ком ће им летети мисли.
Али, шта онда када се ти комарци ухвате у паукове мреже кататоничности тамо међу пртљагом по мрачним купеима воза заглављеног у тунелу – без струје за поход на светло и без крви, већ само приморани да пролију своју када дођу велики пауци.
Тада не би требало бити мува без главе и са усиљеном храброшћу хрлити у паукова уста, већ зажарити ум, постати свестан својих чула и претворити се у свица за чијом ће светлошћу кренути сви остали, а од које ће паукови побећи у вентилационе отворе, пукотине у седиштима и кроз прозоре појурити на кров, па одатле у рупе на таваници тунела где ће их чекати слепи мишеви који светло никада нису ни видели. Рећи ће многи да је немогуће да се комарац претвори у свица, али не слушајте их – погледајте само гусенице како постају дивни лептири.
Један по један, када своју крволочну природу заменимо светлошћу, па о жаоку окачимо фењер, осветлићемо тунел из ког је после лако изаћи у озвездану ноћ.
По изласку из тунела, наш подвиг није завршен, јер ће још увек више блескати оштре жаоке под месечином, него што ће треперити светла свитаца.
Ваља упамтити да убод задовољава једно, док друго од њега осећа само свраб, а и једно и друго је привремено. Светло виде сви и нико због њега не пати.
И даље је тихо, сузе света шуште рекама. У шетњи поред једне, неког дечака је убо комарац, а други је видео свица. Први се почешао и отишао кући да га више ниједан не би ујео, а други, занесен лепотом свитаца, остао је до касно да напаја очи тим светлима. Мислите да је приметио да га је ујело неколико комараца?
Милан Ружић
