Знаш оно кад имаш 15 година, па мислиш да не постоји ништа на овоме свету што је прече од тебе. Или оно када улицу прелазиш искључиво ван пешачког прелаза. А сећаш се и да никад немаш довољно за оно што желиш. Шта год желео, измиче ти за милиметар, а ако то добијеш, за сат времена га оставиш километар иза себе мисли послатих у неком следећем правцу.
Знаш оно кад имаш 15 година па се осећаш да ти нико не може ништа, када су сви на броју и кад ти је једини проблем то да ли ћеш отићи на кошарку или на фудбал. Онај период када те другари опсују не да би те увредили, него да би ти показали да те воле. У тим годинама је важно да не будеш гладан како би имао снаге за све ситости до којих сваког дана долазиш. Осећаш се као да имаш мудрост стогодишњака, а понашаш се како и трогодишњак. Време? Тада ти то није било познато. Дан се сводио на школу, после школе и на ноћ. Јутро постоји, али тада нико није будан. Оно служи да испланираш шта ћеш радити тог дана, а чим дође подне схваташ да ти планови не значе ништа, јер си отишао за својим рефлексима.
Знаш оно кад имаш 15 година и још волиш, па си љубоморан на цео свет, на све очи које је гледају, на све оне који с њом причају, када су сви њени другари супарници, а другарице претња. Оно када ти једни говоре да треба да делујеш незаинтересовано, а ти би да учиш све песме које се њој свиђају, да сазнаш све о филмовима које гледа и стварима које мрзи. Тад је било оних вечери кад ниси сигуран шта да кажеш, а ако нешто и изговориш, звучи много горе него што треба, па онда ћутиш и гледаш беспомоћно остављен у немилости њених одлука.
Знаш оно кад имаш 15 година и када су ти највеће бриге у ствари неки небитни детаљи од којих си ти направио громаде, а велике ствари газиш растрчаним ногама мислећи како то никоме није важно. Оно кад сваког дана упамтиш нешто што ће те грејати касније. Тада те није мрзело да прескачеш вагоне, одлазиш пешке из града у град, да нарезујеш филмове и јуриш преводе, да сакупљаш музику од разних људи и о њој причаш и певаш сатима негде у парку на неосветљеној клупи.
Знаш оно кад имаш 15 година, а ни не помишљаш да неко сутра неће бити у том истом друштву на клупи. Мислиш да су сви ту заувек и да се та младост никада неће угасити нити ће пријатељство минути, јер је све нераскидиво и неподериво. Како те само живот убеди у супротно одузимајући ти пријатеље или вас удаљавајући.
Знаш оно кад имаш 15 година, па ти је довољно ако у једном дану чујеш неку нову песму или успеш да насмејеш некога. Они тренуци када на часу код строгог професора ти кажеш нешто на шта ни он не може да се не насмеје. Како су само скупи ти тренуци.
Знаш оно кад више немаш 15 година, па све тадашње делује као неко давно изгубљено време и магла у којој живи неки бивши ти. Када се правдаш себи и другима да због кућних послова немаш времена за пријатеље. Оне године у којима ти је све прече од тебе и када јуриш за нечим што нису твоје жеље, већ нешто што људи мисле да би требало да се јури. Оно кад је све проблем, а ништа није решење. Године када си схватио да си одрастао и постао човек, али ти је жао оног дечака који је могао у својој песници да стисне читав свет. Раздобље у ком све делиш према томе шта би требало или не би, кога си изгубио, кога добио, замараш се питањима шта си постигао и колико то неко цени, разбијаш главу с тим шта ћеш сутра, а тек је јутро и нервираш се због ствари које те се не тичу. Онај петнаестогодишњак ког си оставио у магли би те тукао петнаест дана због тога што си постао.
Знаш оно кад имаш 15 година, па изађеш срећан кроз врата стана у нови дан. Е па, имаш врата и поново ће сванути. Крени! Ништа се није променило осим тебе. Свет те чека, недостајао си му.
Милан Ружић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име