Безмало све што смо ми створили у својој средњовековној уметности има карактер изразито религиозни, хришћански, православни.
Религија и уметност у стара времена биле су нераздвојне. Све што је у Европи, за средњег века, грађено, сликано и вајано, било је, највећим својим делом намењено Цркви. То није долазило само отуд што заиста постоји блиска сродност између религиозног и уметничког заноса: главни разлог је лежао у том што је религија у средњем веку била основа свеукупне европске културе. У једно доба кад питања ни друштвеног ни личног живота, ни политике ни наставе, нису била решавана без учешћа и врло често, пресудне речи Цркве, разумљиво је што ни дела уметничка нису стварана нити су могла да се стварају друкче него у оквиру црквених учења и потреба. Улазећи у свако и цело духовно људско деловање, и одговарајући на питања и живота, и смрти људске, хришћанство је неминовно прихватило и уметност, и дало јој огроман замах, подвргавајући уметничко стварање своме духу и стварајући уметнички рад у службу свог учења. Црква је радила за уметност, и уметност је радила за Цркву.

Почеци српске уметности

Српски народ је нарочито, и можда више но и један други, своју стару уметност везао за Цркву. Безмало све што смо ми створили у својој средњовековној уметности има карактер изразито религиозни, хришћански, православни. Ништа се не зна о нашој уметности пре времена кад је наш народ примио хришћанство. Свакако да смо ми и у паганско доба познавали уметничку делатност, јер нема народа без уметности; али су ти најстарији наши уметнички радови морали бити од трошнога материјала и малих димензија кад се од њих није ништа очувало. Може се сасвим слободно рећи да наша уметност почиње с примањем хришћанства, и да наш народ тек с примањем хришћанства улази у културну историју света.
Ниједан народ у Европи, па ни наш, није одмах по крштењу дошао до монументалних уметничких дела. Свима је требало, па и нама, времена да се организујемо као Црква, и да усвојимо и разрадимо хришћанску културу. Истина је да први наши уметнички споменици, подигнути од IX до XI века у Зети и Приморју, нису добро очувани, ни довољно проучени; али се и овако може рећи да они нису имали ни лепоту, ни сразмере каснијих наших споменика. Велика епоха наше средњовековне уметности настаје са оснивањем самосталне Српске цркве и са проглашењем краљевине под династијом Немањића.

Архиепископија и Краљевина биле су дакле она два чиниоца који су омогућили полет наше уметности у средњем веку. Узајамним и увек споразумним деловањем, наша Црква и држава створиле су заиста сјајну уметност у раздобљу од XII до XV века. За то време је на простору од Дунава до Јадранског и Јонског мора, на целој територији на којој је живео наш народ, подигнуто на хиљаде уметничких споменика, по којима је Србија тада заузимала прво место на југоистоку Европе.

Немањићке задужбине

При стварању те уметности, улога Цркве је била исто тако велика и важна колико и улога државе. Највише и најлепших уметничких споменик подигнуто је баш за Цркву и због Цркве. Владаоци из династије Немањића сматрали су за једну од првих својих дужности и брига да оснују по један или по више манастира, а манастири су били она места на којим су се и најбоље и највише стварала дела из области архитектуре, из области сликарства, и примењене уметности, и вајарства. Стефан Немања је дао пример, подижући манастире Богородичин и Св. Николе код Куршумлије, Студеницу и Св. Ђорђа у Расу. Краљ Стефан Првовенчани је основао Жичу, краљ Владислав Милешеву, краљ Урош Први Сопоћане, краљица Јелена Градац, краљ Драгутин цркву у Ариљу. Сам краљ Милутин је које основао, које обновио до тридесет манастира, међу којима су Хиландар, Богородица Левишка у Призрену, Бањска, Старо Нагоричино и Грачаница. Краљ Стефан Дечански, да није саградио ништа друго до Високе Дечане, овековечио би своје име у историји наше црквене уметности. За владавине цара Душана, који је основао раскошни манастир Св. Арханђела код Призрена, дакле у доба кад су наша држава и Црква биле на врхунцу своје моћи, и касније, за цара Уроша кад се државна власт већ увелико делила, цео низ великаша пошао је за примером владалаца и подигао велики број цркава и манастира: деспот Оливер Лесново, протосеваст Хреља манастир Св. Арханђела код Штипа, властелинка Даница Љуботен, ћесар Гргур манастир Заум, краљ Вукашин манастир Св. Арханђела код Прилепа, севастократор Влатко манастир у Псачи, жупан Брајан Цркву у Карану. Па и кад је већ наишла најезда Турака, владаоци и династи нису престајали подизати цркве и манастире и тако, омогућавати уметнички рад: краљеви Вукашин и Марко основали су Марков манастир код Скопља, краљевић Андрејаш манастир Св. Андреја на Тресци, кнез Лазар Раваницу и Лазарицу, кнегиња Милица Љубостињу, Мусићи Нову Павлицу, деспот Стефан Манасију, жупан Прибило Добрун, властела Петар и Богдан с властелинком Милицом манастић Каленић, Вукашин и Вукосава Руденицу. Чак и последњи српски деспоти, који су живели у Срему, продужавали су неговање уметности подизањем и обнављањем манастира. Велика уметничка епоха нашег народа, наш средњи век, уопште се не може замислити без Српске православне цркве, која је била у средишту уметничког рада. Читава наша култура тога доба, па и уметност, има изразито обележје српског православља.

 

(Крај првог дела)

Katena Mundi

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име