Улога представника Цркве
При томе наша црквена лица нису била ниуколико пасивни посматрачи. Њихова непосредна, активна улога била је велика, чак претежна, у нашој средњевековној уметности. Од њих можда није увек долазила иницијатива да се оснује неки манастир, али су архиепископ и игуман свакако учествовали врло често у избору места на коме ће се подићи манастир и саградити нова црква. Сигурно је да су били неопходни и њихови савети и жеље при изградњи и живописању важнијих црквених грађевина. Архитектонска конструкција, и избор тема које ће се илустровати на црквеним зидовима, у многоме су зависили од црквених лица. Представници Цркве су, уз то, нахиравали сам посао, а каткад га, у нечему, сами изводили. Наша стара уметност, дакле, није само стварана за Цркву, него је Црква из својих редова давала и идеје, и уметнике.
Прва наша велика црквена личност, оснивач српске самосталне православне Цркве, син Немањин, Св. Сава, у исти мах је први велики иницијатор и учесник из наших црквених редова у подизању уметничких верских споменика. Краљ Стефан Првовенчани је основао манастир Жичу у споразуму и са сарадњом Св. Саве, који је лично нахирао послове и за њих доводио и бирао уметнике. Наследници Св. Саве су свакако слично чинили. Наши стари животописци нарочито у томе хвале архиепископа Данила, за кога кажу да је врло активно учествовао при одређивању како ће се сазидати и украсити црква у Бањској, задужбини краља Милутина, и у одабирању места на коме ће се подићи Високи Дечани. То учешће црквених лица било је сасвим
природно, јер су она најбоље знала какав распоред треба дати једној цркви и какве теме и којим редом треба илустровати на зидовима, да би се и неписмени могли из слика поучити о јеванђеоској науци.
Нису међутим црквена лица само духовно утицала на уметничко стваралаштво нашег средњег века. Она су и материјално учествовала у подизању религиозних уметничких споменика. Било је у нашем средњем веку више архиепископа и епископа, па чак и монаха и свештеника, који су подизали и обнављали цркве о своме трошку или са народним прилозима. У Пећкој патријаршији, архиепископ Никодим је сазидао цркву Св. Димитрија, а архиепископ Данило Богородичину цркву и припрату за све три цркве. У доба цара Душана, монах Герман је подигао цркву у манастиру Зрзе, а анагност Драгоје другу једну цркву. За кнеза Лазара, монах Доротеј је подигао манастир Дренчу, а инок Герман је, нешто касније, обновио манастир
Липовац, као што је поп Венедикт Црјеповић био ктитор цркве у Лештију, а син једног другог попа, званог Радоње, Марин, платио живопис за цркву манастира Св. Прохора. С тим обичајем се наставило и када је нестало српских независних држава, у турско доба, али тад све више уз обилну помоћ народну. На тај начин, узајамним напором наро“ да и Цркве, за време патријарха Макарија, у другој половини ХVI века, подигнуто је из рушевина и поново живописано на стотине цркава у крајевима над којима су владали Турци. У исто доба, и касније, бригом и старањем црквених лица, а уз помоћ народну, у прекосавским крајевима је основан велик број манастира и сазидано на хиљаде цркава, за које су сликари радили фреске и иконе, а мајстори разноврсне црквене утвари. Може се сасвим слободно рећи да ми за време робовања Турцима и другим народима не бисмо имали уметност да није било иницијативе и старања самосталне Српске православне цркве.
Ни ту се још не зауставља, међутим, учешће Цркве у нашем уметничком животу. Црквена лица нису код нас била само подстрекачи и духовни и материјални помагачи, него и активни сарадници на самом извођењу уметничких дела. Наши свештеници у средњем веку учили су, не само писање и читање, него и прављење боја за минијатуре, вињете и иницијале. Први наш уметник кога уопште знамо по имену, творац прекрасних минијатура у Мирослављеву јеванђељу из ХII века, био је дијак Глигорије. Фреске у цркви у Карану, из ХIV века, радио је презвитер Георгије Медош. У другој једној цркви, такође из Х века, у манастиру Андрејашу, фреске су извели митрополит Јован и монах Григорије. Монахиња Јефимија, удовица деспота Угљеше, извезла је најлепше везове нашег средњег века. И то се тако наставило све до под крај ХVIII века, кад сасвим почињу преовлађивати све
товни уметници.
Та велика улога Цркве у нашем уметничком животу није престала ни у новије доба. Најмногобројнији архитектонски и сликарски радови који су у нашим крајевима изведени током ХVIII и ХIХ омогућила да се створи и наше световно сликарство: радећи за иконостасе по градовима и селима и по манастирима, наши сликари ХVIII и ХIХ века имали су прилике да портретишу свештенике и грађане, те се тако, постепено, створио код нас светован портрет, најбогатија и најразноврснија сликарска врста коју имамо поред наших религиозних слика. Да нису могли радити за Цркву, која им је својим поруџбинама и наградама омогућила живот, и давала гласа и угледа, вероватно је да не би ни Константин Данил, ни Никола Алексић, ни Павле Симић, ни Аксентије Мародић, ни Урош Предић, ни толики други уметници, израдили онај велики број портрета и разних других световних слика, а можда се не би ни појавили.
Katena Mundi
