Религиозни карактер
Религиозни карактер наше старе уметности нарочито се добро види кад се изближе загледају споменици архитектуре и сликарства. Било је код нас истина и профане архитектуре, тврђава и двораца: али ти дворци и тврђаве нису показивали ни разноврсност ни богатство архитектонских облика у оној мери у којој су их имале цркве, а нису се ни очували добро до наших дана. Кад данас хоћемо да покажемо шта смо имали у прошлости и каква је била наша уметност, ми прво указујемо на нашу црквену архитектуру, истичемо пре свега наше цркве. Ниједна од њих није копија друге, свака је оригинално, засебно дело, препуно лепота. Једне су грађене од камена, друге од камена и опеке, многе богато украшене декоративном пластиком. Неке се истичу масама својим, неке виткошћу и пропорцијама, друге опет раскоши сложених украса. У ХII и ХII веку, оне су монументалнога, у ХIV веку живописног, у ХV веку декоративног стила. Безмало је немогуће начинити избор и рећи која би била међу њима најлепша. Црква Св. Ђорђа у Расу, Грачаница и Љубостиња, мада веома различите, подједнако су првокласни архитектонски споменици.
Средњовековно сликарство
Још више можда од архитектуре, везано је за Цркву наше средњовековно сликарство. Има сигурних података да је и у дворцима било слика, свакако и световних; но наши дворци су најчешће били малих димензија, тако да није могло, вероватно, бити у њима много слика, а ни сачувала нам се није од њих ниједна. Наше цркве, међутим, биле су од врха до дна украшене фрескама, и све су те фреске, изузев портрета историјских лица, биле религиозног карактера; само у једној цркви у Дечанима има преко хиљаду фресака. Наш средњовековни живопис по црквама уз то се добро очувао, тако да се и данас види заиста огроман низ светитељских ликова и религиозних композиција. Што се тиче специјално портрета наших историјских лица, може се сасвим слободно рећи да, кад њих не би било по црквама, ми никад не бисмо сигурно знали како су изгледали наши владаоци и велможе, њихове жене и деца, и њихови сродници. Но ако је документарна вредност наших фресака по црквама велика за нашу културу и политичку историју, њихова чисто уметничка вредност је можда још већа. Наш средњовековни живопис је највеће уметничко богатство које је створио наш народ.
Фреске у Сопоћанима и у Старом Нагоричину јесу досадашњи највиши домети свеукупног нашег сликарства.
Скулптура је код нас у средњем веку била такође везана за Цркву. Наши најлепши пластични радови у камену налазе се на прозорима и вратима цркава у Студеници и Дечанима, и на саркофазима наших архиепископа у црквама у Пећкој патријаршији. Па и они многобројни уметнички предмети у металу, у дрвету и у везу, који су се израђивали по нарочитим радионицама, од којих је једну био установио на свом двору сам краљ Драгутин, највише су били намењени Цркви: путири и крстови за њене олтаре, окови за њена јеванђеља, и одежде за њене свештенике. Чак и у чисто војним и световним грађевинама, као што су биле тврђаве и дворци, налазило се увек места за црквену уметност: није било ваљда утврђеног града без капеле, ни градске капије без иконе, ни дворске црквице без фресака и утвари. На целокупну нашу средњовековну уметност ставила је наша Православна црква свој неизгладиви печат.
Katena Mundi
