Треба да се трудимо колико можемо да не раздражујемо људе који су око нас, да им не досађујемо, да их не притискамо својом вољом. Ако притискамо другог док му говоримо о ономе што је добро и правилно, то ће га само раздражити и окренути против оног што му говоримо. На пример, неко те саветује да треба да постиш, да се молиш, да идеш у цркву, али је, притом, претерано упоран, то ће те само раздражити и произвести супротан учинак. Зато остави другог човека на миру, нека он сам он постепено схвати све оно што желиш да му кажеш. Не приморавај друго нинашта, не раздражуј их, поготово не оним што има везе са вером.
Узнемиравањем и притискањем нећемо ближње убедити да измене свој живот, а још мање ћемо донети мир његовој души. Не можеш човека на силу натерати да измени свој живот, не можеш му наметнути добро. Човек може да измени искључиво себе, а друго не. Зато, толико често други не чују наше речи. Зато наше речи немају никаквог утицаја на друге људе и не могу никога ниушта да убеде.
Пусти своје дете да расте слободно, остави га га на миру, не држи му стално „буквице“. Моли се за њега, а труди се да измениш себе! Постани макар, у најмањој мери, тиховатељ. Нема везе што живиш у граду, где владају бука и суманути темпо живота. Покушај да живиш, макар мало „по монашки“. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, испуњавај је миром, тишином, и срећом. И кад се она испуни тиме моћи ћеш та богатства да пренесеш своме детету без много речи, строгог надзирања и грдње који само раздражују дете и нимало му не помажу да се промени.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
