Мехмед Меша Селимовић је рођен у истакнутој босанској породици 26. априла 1910. године у Тузли. У свом родном месту је завршио основну и средњу школу.
Образовање Меше Селимовића
Године 1930. је уписао српско-хрватски језик и књижевност на Филолошком факултету Београдског универзитета, а 1934. године завршио. Две године касније враћа се у Тузлу да предаје у тамошњој гимназији, која данас носи његово име. Почетак Другог светског рата проводи у родној Тузли где је године 1943. ухапшен због учествовања у партизанским анти-фашистичким активностима. Када је ослобођен, постао је члан Комунистичке партије Југославије и политички комесар партизанског одреда у Тузли.
Након рата кратко је живео у Београду и већ се 1947. године преселио у Сарајево, где је радио као професор у Средњој педагошкој школи и на Филолошком факултету. Био је и уметнички директор филмске компаније Босна филм, руководилац драмског дела Сарајевског народног позоришта и главни уредник издавачке куће Свјетлост. Огорчен због прикривеног сукоба с неколико локалних политичара и интелектуалаца, Селимовић се 1971. године сели у Београд,где остаје до своје смрти 1982. године.
Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. У свом писму Српској академији наука и уметности из 1976. године, Селимовић наводи да упркос својим муслиманским коренима, себе сматра Србином и српским писцем.
Селимовић и његова дела
Меша Селимовић је почео да пише прилично касно. Своје најбоље романе је написао шездесетих и седамдесетих година. Његова прва књига, збирка приповедака “Прва чета“, објављена је 1950. када му је било 40 година. Следеће дело – роман “Тишине“, објављен је 11 година касније. Убрзо потом, објављени су и романи “Туђа земља” и “Магла и мјесечина“, за које Селимовић није добио нарочито међународно признање.
Међутим, роман “Дервиш и смрт“, објављен 1966. године, постао је право ремек-дело. Радња романа се одвија у 19. веку у Босни, а главни мотиви су усамљеност, размишљање и страх. За овај роман је сам Селимовић рекао да је роман о његовом брату, јер је у њему приказао једва чујну побуну против друштва и атак на себе због кукавичлука и ћутања када је о његовом брату била реч. Наиме, и Мешин брат се борио на страни партизана у Другом светском рату, и обојица су стекла многе почасти. Међутим, негде пред сам крај рата, његов брат је оптужен за крађу и суд га је по кратком поступку осудио на смрт. Меша се због тога никада није жалио иако му је брат настрадао због тога што је украо кревет из неке напуштене куће да његова супруга, која је тада била пред порођајем, не би спавала на поду.
Четири године касније, објављен је роман “Тврђава“, који је, за разлику од претходног, мало оптимистичнији и испуњен вером у љубав. До сада су једино ова два Селимовићева романа преведена на енглески језик.
Такође, написао је и књигу о реформи језика и писма Вука Караџића, затим о старом пару који се суочава са старењем и смрћу на једном далматинском острву, и своју аутобиографију под називом “Сјећања“.
Многи људи су се бар једном пронашли у неком од цитата Меше Селимовића, а сигурно је да се за сваку прилику може пронаћи бар једна одговарајућа мисао овог великог ствараоца:
„Све ће проћи. Али, каква је то утјеха? Проћи ће и радост, проћи ће и љубав, проћи ће и живот. Зар је нада у томе да све прође?” – Тврђава
„Требало би убијати прошлост са сваким даном што се угаси. Избрисати је да не постоји, да не боли. Лакше би се подносио дан што траје, не би се мерио оним што више не постоји. Овако се мешају утваре и живот, па нема ни чистог сећања, ни чистог живота.” – Дервиш и смрт
„Добар човјек види доброту у свакоме, а лош види у свему зло. Немој свој душевни мир нарушавати тако што ћеш размишљати о недостацима других. Ако те неко повриједи, пријеђи преко тога. И буди као Ружа која даје мирис свима, а не само добрима, или Дрво које даје хлад и ономе који жели да га сасијече.”
„Љубав је једина ствар на свијету коју не треба објашњавати, ни тражити јој разлог.” – Дервиш и смрт
„Познавати се, значило би знати оно што не треба.” – Дервиш и смрт
„Само изволите, послужите се мојом добротом, трошите моју искреност, храните свој его мојом љубављу, гужвајте моје емоције као стару хартију, узалуд вам труд. Нећете постати бољи, нећете постати ја, јер треба вам и душа. А њу ми не можете узети, и све док је имам, остат ћу Човјек.”
Извор: edukacija.rs
