Кад не филозофирамо о сопственом животу, углавном филозофирамо о животима других:

Како ли је доспео ту где је?!

Како ли је успео, па он је тако смотан?!

… никад не би човек помислио да је способна за такав заокрет, она је тако стидљива, повучена…

Овакве и сличне листе непожељних осуда су бескрајне. Често се дешава да се за нас непојмљиве приче, односи претворе у успешан живот, складан брак, успешну каријеру, једном речју у слику и прилику друштвено пожељног начина живота.

А ми… нисмо ни близу… живимо као подстанари, или грцамо у кредиту за стан који отплаћујемо радећи дан-ноћ, и немајући времена ни енергије за било какав други садржај у животу, па тако могућност налажења партнера такорећи не постоји…
Чињеница да нисмо сами у овоме, и да делимо исту судбину са многима у нашем окружењу некако баш и није утешна. Шта се заправо дешава?

Теорију социјалног поређења описао је Леон Фестингер, тврдећи да у људима постоји потреба да процене своје мишљење и способности. Начин на који особа види себе у одређеним ситуацијама у великој мери утиче на његово понашање. Најчешће начин да проценимо себе зависи од тога како се други понашају. Нпр. Ако процењујете колико добро трчите, мерите своје време, упоредићете своје постигнуто време са резултатима других тркача – наводи Фестингер.

Постоје две врсте социјалног поређења – узлазно и силазно.
Узлазно поређење радимо када се поредимо са људима за које сматрамо да су бољи од нас, а силазно са онима за које сматрамо да су мање успешни од нас. Очигледно је да ће наше социјално поређење бити најчешће узлазно, што може да изазове осећање да нисмо довољно добри. Разматрање да смо ипак у бољој ситуацији од неког другог учиниће нас срећнијим, спокојнијим и ојачати веру у себе и своје способности.

Све нас ово чини људима, и гура нас кроз живот.

 

 

Извор: psychologytoday.com

са енглеског превела Редакција ЧУДО

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име