Добитник бројних значајних награда и признања, Милан Kоњовић је један од најзначајнијих српских сликара.
Милан Kоњовић се родио 28. јануара, као други син Давида Kоњовића, адвоката, краљевског јавног бележника и Вере, рођене Вукичевић. Kоњовићи су Сомборци од давнина, у ове крајеве су дошли у време „Велике сеобе Срба“ са патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године из Пећке Патријаршије да би касније, кроз векове, одиграли значајну улогу у политичком, друштвеном и културном животу града.
Милан Kоњовић је већ 1914. као гимназијалац у Сомбору изложио педесетак својих радова сликаних по природи, а 1919. године се уписује на Академију ликовних уметности у Прагу, у класу професора Влаха Буковца. Након два семестра студије наставља самостално. Авангардни чешки сликар Јан Зрзави га упућује на студирање Леонарда, потом одлази у Беч, да би 1923. године уследила студијска путовања у Минхен, Берлин и Дрезден. У Париз стиже са Емом Маштовском, својом каснијом супругом — коју је упознао у Прагу 1924. године и остаје до 1932. године, до свог коначног повратка у Сомбор. У Паризу постиже запажене успехе самосталним изложбама, као и учествовањем на изложбама Париских салона. Ту настаје Kоњовићева „плава фаза“ (1929—1933), његова прва зрела уметничка физиономија.
По повратку у Сомбор посветио се сликању родног краја, његовог пејзажа, људи и амбијената са страшћу визионара, који свему сто ради даје печат своје аутентичне стваралачке личности. Лети слика у Далмацији (Млини, Цавтат, Дубровник), те раздобље од 1934. до 1939. обухвата уметникову „црвену фазу“.
За време рата, 1941. године налази се у заробљеништву у логору у Оснабрику, где је радио темпере и већи број цртежа. После повратка у Сомбор, 1943, 1944. и 1949. године настају Kоњовићеви пастели, као и уља стишаног колорита, који чине уметникову „сиву фазу“ (1940—1952).
Година 1953. значи преокрет у Kоњовићевом сликарству: однос према предмету постаје слободнији, на делима „колористичке фазе“ доминира чиста, интензивна боја, уметник се зауставља на прагу апстракције. Нова сликарска оријентација кулминира и траје на радовима „асоцијативне фазе“ (1960—1984), да би сликар 1985. године почињао са првим варијацијама на тему византијске уметности, те ће до краја 1990. године настати тридесетак дела нове „византијске фазе“, са којима се и завршава Kоњовићев пребогати опус од око 6000 радова, уља, пастела, темпера, акварела, цртежа, таписерија, позоришних сценографија, скица за костим, витража, мозаика, графика.
Учествовао је на преко 300 самосталних и око 700 групних изложби у земљи и иностранству. За редовног члана Војвођанске академије наука и уметности изабран је 1979. године, за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности 1986. године, а за редовног члана Српске академије наука и уметности 1992. године.
Милан Kоњовић је добитник бројних значајних награда и признања.
