МАЈМУН И АДАМ – КОЖНЕ ХАЉИНЕ (први део поглавља)

Из перспективе модерне науке, еволуција није само теорија, већ чврсто утврђена чињеница.

О заједничком пореклу живих организама сведоче карактеристике њиховог генетског кода, ембрионални развој и анатомска структура. Чак и да уопште нисмо имали фосиле и даље би било много доказа који подржавају постојање еволуције.

Међутим, поред ових већ постојећих доказа, палеонтолози сваке године откривају све више „карика које недостају”, попуњавајући празнине у нашем знању о еволуционој историји.

На пример, 2004. године, риба Тиктаалик је откривена у горњим девонским наслагама Канаде, комбинујући карактеристике рибе и копнених тетрапода.

Налази бројних пернатих диносауруса у Кини бацили су светло на лозу птица.

Зашто Библија не говори ништа о диносаурусима, појави риба на копну и многим другим стварима које наука проучава?

Има ли места за Бога у историји развоја живота?

Каква је веза између хировитих обрта еволуције и шест дана стварања?

Вероватно је сваки хришћанин, па и свака промишљена особа, бар једном размишљао о овом питању.

Шта ако одговор лежи у напуштању покушаја да се пронађу подударности између библијског извештаја о стварању и научних података о праисторијској прошлости?

Шта ако Библија говори о стварању оригиналног, нетрулежног света, док наука проучава једну сасвим другу стварност – свет у палом стању?

Тада би било једноставно нетачно прво поглавље Постања поистоветити са научним подацима о праисторијској прошлости.

Палеонтолошки запис је низ гробова.

Не говори нам ништа о свету где смрт није постојала.

На пример, ако археолог пронађе зуб древног човека или камено оруђе за прераду меса у квартарним седиментима – да ли нам ово откриће говори ишта о бићу коме нису били потребни зуби или алати јер му није била потребна ни храна?

Према источнохришћанској традицији, Бог је управо тако створио људе.

Или, на пример, на основу молекуларних података, размена гена између предака Хомо сапиенса и шимпанзи престала је пре око 10 милиона година.

Али какве то везе има са бићима која нису била укључена у сексуалну репродукцију и стога ни са ким нису размењивала гене?

И како речи „И створи Господ Бог човека од праха земаљског“ (Постање 2,7) да се тумаче као да указују на порекло наше врсте од нижих животиња, када се заправо односи на потпуно другачије: једнако- анђелима стање бића?

Ако претпоставимо да се људи појављују на „радару“ науке само у палом стању, онда је расправа о њиховом стварању позивањем на археологију или генетику као да покушавате да пронађете анђеле помоћу радара.

Када се први пут сусрећемо са собом у Књизи природе?

Хајде да вратимо време уназад 300.000 година.

Овде видимо прве анатомски модерне људе.

Претурају по лешини неке несретне антилопе, доје новорођенче поред ватре, а један од њих је то поподне постао плен лава.

Ова прљава, полугола бића најмање личе на „земаљске анђеле“ са телима слободним од распадања.

Напротив, изгледају управо као бедни изгнаници из раја.

Људи, настали кроз еволуцију, су месо од меса и крв од крви животиња.

Они су попут јоргана од пачворка, сашивени од многих закрпа позајмљених од других организама.

Гени одговорни за интрацелуларни метаболизам потичу од бактерија.

Слушне кошчице у нашем средњем уху су остаци шкржног лука неких риба међу нашим прецима.

Своју развијену визију боја дугујемо мајмунима, којима је то било потребно да пронађу плодове под крошњама тропских шума.

Са свим органима нашег тела, са свим особинама наше физиологије, уско смо повезани са остатком животињског света.

Међутим, патристичка традиција то не сматра нечим нормалним – она види људску умешаност у живот животиња као последицу Пада.

Како је писао Свети Григорије Синајски: „Јести храну и избацивати остатке, гордо тумарати и спавати – природна су својства звери и домаће стоке. Тако смо непослушношћу [Богу], поставши као звери, отпали од Богом нашим датих благослова, претварајући се из словесних [бића] у звери и из божанског у зверско“.

Свети Григорије Палама понавља ово: „Били смо прогнани са места божанске утехе; рај Божији нам се праведно затворио, пали смо у ову смртоносну провалију и били осуђени да живимо заједно са бесловесним животињама, изгубивши наду да ћемо бити позвани назад у Рај“.

Или се ове речи не могу схватити озбиљно – или човек није могао бити само карика у ланцу еволуције од самог почетка. Човек има историју која превазилази животињско царство, а једино место где можемо да научимо о томе је Библија.

У ком тренутку се укрштају две приче, једна се налази у књизи Откривења, а друга у књизи природе?

У ком тренутку човек из библијске приче о рају постаје човек којег проучава наука?

Црквени оци имају јасан одговор на ово питање.

Човек се из анђеоског бића претвара у биолошки организам у тренутку када Бог облачи изгнанике у животињске коже: „И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже и обуче их“ (Постање 3, 21).

У светоотачком схватању Раја, „кожне хаљине” симболизују све што нас повезује са животињама.

Према Светом Григорију Нииском, „оно што смо узели из коже неразумних животиња јесте телесно мешање, зачеће, рођење, нечистоћа, брадавице, храна, излучивање, постепено довођење у старост, зрелост старости, старост, болест, смрт…

Свега тога што је у нашу људску природу умешано из живота ирационалних животиња – раније није било у нама“.

Ту спада и репродукција: „Ко је због склоности ка материјалном прихватио ово болно рађање, постао је зверолик“.

Укључује и исхрану: Свети Григорије се срами због садашњег стања у ком се „као код бесловесних животиња, наш живот одржава храном“.

Коначно, чак је и смрт за Светог Григорија првенствено анимална карактеристика: „Пошто је свака кожа одвојена од животиње мртва, мислим да… Исцелитељ је… промислом људима наметнуо могућност умирања, што је постало граница природе и надрационалног“.

За раног Августина, одећа од коже такође првенствено симболизује животињско постојање на које су људи били осуђени Падом.

Најважнија манифестација животињскости за Августина, као и за Светог Григорија Ниског била је смрт: „Шта би могло јасније да означи смрт коју доживљавамо у овом телу од коже коју скидамо са мртвих животиња?“.

Неопходност умирања повезује нас са стоком, слично као и неопходност храњења и размножавања: „Он [човек] спао је на смрт животиња“.

Или, како пише Свети Максим Исповедник: „Грех је кроз непослушност осудио човечанство на заједничко својство са ирационалним животињама наслеђивања једне од друге“.

По њему, Господ, непорочно рођен од Дјеве, долази да ослободи људе „од окова рађања и од закона раста из семена као трава због осуде за грех и од постојања сродног биљкама и бесловесним животињама“.

Слично тумачење ове библијске слике налази се у списима многих црквених отаца.

Свети Јован Дамаскин је приметио да облачење Адама и Еве у кожу значи да је човек обукао смртност, односно смртно и грубо месо.

Или, како је писао Св. Анастасије Синајски , човека „уместо нетрулежног, бесмртног и готово нематеријалног тела које је поседовао [пре Пада], Бог је наново обукао у ово наше садашње тело – гушће и страсније“.

Иста идеја налази се и код Светог Григорија Богослова: „Човек грехом постаје изгнаник, удаљен у исто време и од Дрвета живота и од Раја и од Бога; обучен је у кожне хаљине, можда и у најгрубље у живом свету; смртно и себи супротстављено месо“.

Човек пре греха није имао везе са животињским светом, лајањем, рзањем и блејањем – то нам на различите начине говоре оци Цркве.

Највероватније је сам животињски свет, пре човековог Пада, пре него што је „творевина била подвргнута узалудности“ (Рим. 8, 20), био потпуно другачији, али ни то још увек не знамо како је тачно изгледало!

Са ове тачке гледишта, само укључивање човека у природу да се развија као и биолошке врсте, чињеницу да је човек „постао као бесловесне звери“ (Псалам 49:12) и води своју лозу од животиња, треба посматрати као казну за грех који је починио раније, ван историјског времена садашњег света.

БИЋЕ НАСТАВЉЕНО

О АУТОРУ:

Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.

Доктор палеонтолошких наука и писац.

Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.

Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.

Аутор је три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.

ИЗВОР:

Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)