Моја баба ми је скоро, и потпуно успутно, испричала како се на дан вјенчања њене најмлађе кћерке убола на иглу, чији комадић јој је дуго стајао у кажипрсту, и мада више није ту, куне се да је дан-данас понекад заболи на том мјесту.
Сваки пут кад сам је напуштала, враћајући се са љетњег и зимског распуста кући, баба је некако несвјесно и упорно трљала кажипрст, као да је ужасно сврби.
Од ње смо наслиједили:
тешку тугу напуштања.
Моја прабаба, подигла је тринаесторо дјеце и сирочади: у истом дану, погинули су јој и брат и муж, и упркос забрани, кријући их је сахранила. Кад су дјеца, како је она вољела да каже а свједочи баба — „постали људи“, често су јој и радо долазили, и док су смијех и граја пунили кућу, једно од њих се увијек, готово непримјетно, извлачило из ларме и радости пуне куће, тихо јој прилазило и у смртној озбиљности љубило у руке, њежно их држећи и преплићући са својима.
Од ње смо наслиједили неку врсту оксиморона — чврсте руке њежности:
да — ако је да,
не — ако је не,
и у истој мјери узалудност колико и храброст тога да срце буде највећи ауторитет.
Подижући их у немаштини, али и незаустављивој борбености, моја баба ми каже за прабабу Велику да је никад као мања није чула да јој је тешко и неиздрживо, само би свако вече, кад сви легну, чула неко шушорење, неки шапат који се благо разлијеже кућом, као штит, огањ и мач — од ње смо наслиједили:
Оче наш, који си на небесима.
nekazano.me
