Метрополе су синергије култура, локалних култура људи који се сливају у метрополу чинећи есенцију културног идентитета, а затим се као императив утицаја враћа у крајеве одакле је и изворно настала, са свим осталим, као амалгам културе, то би требао да буде примарни принцип метрополе.

Има малих и великих метропола, велике империјалне метрополе су централно место свих колонија у којима је доминатан утицај те империје. У малим земљама метропола прима утицаје и рефлектује културу у оквиру граница утицаја. Такође, мале метрополе имитирају велике у колонијалним релацијама, али значај свих и највећих метропола чине велике индивидуе од Њу Џерсија до Лике и Мокрина. Један Михајло Пупин, или Никола Тесла су арматуре цивилизацијског напретка, док је напредак постојао, док су моћни полови света постојали, док се није тежило једном контролисаном свету као мегалополису, којем би људи служили за одржавање глобалне моћи. Велике метрополе су одавно стратешки уређене тако да је неподношљиво остати у њој када си стар, болестан, „бескористан“. Пензије нису довољне за живот у граду, намети су огромни, гужве и брзина, отуђеност мељу сваког ко кочи и стаје на пут. Номадски живот у потрази за послом је пожељан, па је и стицање дома у великим градовима мало коме доступно. Породица „спутава“ индивидуу да се посвети каријери и корпорацији, конзумеризму. Али никада нећете чути да је таква култура живота примитивна колико је примитивно желети синове да би имао ко плуг да погура, вола да потера, домаћинство да одржава да би имали сви кору хлеба.

Не верујте метрополи када говори о својој „аутохтоној урбаној култури“, она нема ништа сама по себи, без уткане традиције . Погледајте рецимо Ендија Ворхола „аутентичног“ сликара највеће метрополе, Русина, који је са мајком редовно посећивао русинску унијатску цркву која баштини православну културу иконе и фреске и католичку литургију. Погледајте његове „поп иконе“ па канонске иконе у русинским црквама? Како су настале? Да нису поступком преношења „нерукотвореног“ лика, у овом случају „селебритија“ сито штампом. Не, није то аутентична уметност велике метрополе, то је уметност која је настала изворно из словачке паланке.
Наша модерна метропола настала је стратешки, након повлачења отоманске империје, крајем 19. и почетком 20.века када је монархија подстицала досељавање угледних породица из мањих градова и паланки. Рецимо: Петровићи, Настасијевићи, Јовановићи, Лалићи… из Чачка, Краљева, Шида, Сент Андреје, Ниша, Лесковца, Младеновца… Држава је стипендирала талентовану омладину како би се вратила и својим стеченим знањем у високим школама (у Паризу, Минхену, Москви…) успоставила темеље модерне државе и утицај метрополе на остатак државе, вратила дуг култури из које је потекла. Први урбани, градски роман о животу у Београду, под називом „Дошљаци“ написао је 1910. Милутин Ускоковић, из Ужица. Живот у великом граду је увек и свуда динамичан, садржајан, скуп, тежак и суров. Метропола је платформа за најталентованије и најбоље али и идеално скровиште за најгоре међу нама. У гужви и шароликости лако је наћи неколицину истомишљеника, а још лакше умрети сам и заборављен. Све то чини метрополу тако живописном, младалачком и изазовном. Метрополу не чини само најквалитетнији паланачки свет, то смо већ рекли, ту се еманципују и најгори културни обрасци, нарочито када се дође у године када брзина и интензитет метрополе постају тешки а спутана природа човека наплаћује своје болестима.

Све метрополе, рецимо, баштине страх од дошљака, прецизније, страх од сопственог порекла, тешког сеоског живота блиског природи. Мада, урбана метропола функционише по принципу џунгле и предаторског опстанка, где се комфор отуђења од природе скупо плаћа у сваком погледу, нарочито када се због много тога осетимо бескорисним за друштво, када схватимо да смо мимо породице и блиских људи само потрошна роба, потрошач, конзумент. Паланачке страхове изазивају и велике миграције, прилив ратних избеглица, имигранти другачијих култура, а једина константа метрополе су миграције становништва кроз њу. Са друге стране, стоји питање колико су реални страхови у последње време, које изазивају поремећени идеали као урбани трендови, који настају декаденцијом, претераним удаљавањем и скривањем од свега онога што је извориште живота?!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име