Престижне уметничке манифестације и награде у оквиру њих, су да сликовито објасним „загледање у зубе коњу“. Дакле, оне су у биографијама уметника показатељ релевантности и успеха. Уједно су и места која одређују вредности и усмерења актуелног стваралаштва, али и оних који то финансирају. На њима се могу сазнати најновије агенде глобализма, и онога што ће ускоро да се спроведе кроз све друге облике система. На пример „зелена агенда“ је била тема таквих манифестација пре Короне, данас гледамо како се из (истих) финансијских и политичких центара моћи намеће кроз законе.
Ово је текст о везама и паралелама друштва, политике и уметности, и покушај да се избегне пука критика. Јер је сама критика проблем. Критика је постала средство мешетарења, јавног дискредитовања, прикривања манипулација и неправде, прибављање медијске пажње и користи. Оно што се може читати у таблоидима постало је систем политичких – геополитичких малверзација, или се десило обрнуто, можда је геополитички образац постао начин да се у јавности манипулише? Више није ни битно одакле је почело, важно је да разумемо да су то исте ствари и да су оне можда већ дубоко усађене у саму срж афирмативне уметности. Ако јесу, можда треба налазити начине да некако бежимо из тога.
Данас гледамо како расизам грми уцењивањем и омаловажавањем појединаца на светским националним манифестацијама и спортским такмичењима како би се понизио читав народ, учинио инфериорним, постиђеним и натерао да се одрекне свог идентитета. Заправо је све исто као и пре више стотина година, ресурси „нижих раса“ просто треба да припадају овим „цивилизованијим и бољим“. А идентитетска питања доскора наметана као најважнија, мада само по индивидуалним обележјима, како не би могла да створе већу заједницу од пар хиљада истомишљеника на глобалном нивоу, бавећи се неким ефемерним проблемима служе да спрече да се националне заједнице консолидују и пруже отпор.
С друге стране ту је спектакл са укључењем марионетског „председника“ глумца на отварањима Канског фестивала, Бијенала у Венецији који у обраћањима уметничком свету тражи „оружје за мир“. Гледали смо оркестриране овације, махање заставицама, мазање груди у бојама заставе, брендирање свега и свачега једном нацификованом страном у рату итд. Пратимо како убрзано пропадају економије европских земаља зарад „моралног“ начела силе која не престаје да сеје ратове, пропасти толиких земаља, народа, култура и вредности. Ових дана слушамо изјаве, читамо у медијима како су на фотографијама поред пута ка Поточарима „неки људи“ на којима су портрети настрадалих српских жртава из Сребреничког округа. Гледамо циркус међународног карактера, вашарске тезге, јагањце на ражњу и оркестрирано запомагање. Док чекамо шта ће урадити распоређене британске трупе по Сарајеву, знамо зашто српске жртве не смеју да постоје, јер то не дозвољавају „цивилизованији и напреднији“.
Чак и са цензуром скоро је немогуће не видети те ствари. Можда евентуално има неких који оно тамо, и ово овде, узрок, последице и везе свега што се дешава око нас не повезују у један исти систем, узрок ове овакве глобалне стварности.
Покушала сам да пронађем макар један текст, критику, запажање о уметности, који бар доводи у сумњу неке од очигледних појава. Не постоји. Нико се није огласио поводом дискретног искључивања руских представника на актуелним манифестацијама. Нико није ни довео у питање избор оних руских уметника који су учешће морали да плате декларативним одрицањем од националне припадности. Зашто је то тако? Па зато што је афирмисана уметност већ неколико деценија средство џентрификације, прва линија наметања политичких агенди, оружје културног рата и колонијализма, данас без минималног простора слободе. Уметник је доведен у позицију да саму суштину уметности подчињава политичком наративу, о фундаменталном праву да изрази став који се супротрставља наметнутим оквирима не сме ни да размишља. Дакле, не само да су политички интереси финансирања кључни параметри успеха, него их је уметник пустио у саму суштину стваралаштва. Можда то само из моје перспективе изгледа, али успешан уметник је данас есенцијални лучоноша издајништва уметности и човечанства.
Није то од јуче, и није се десило без оног каузалног низа и велике одговорности уметника у свему томе. Од модернизма наступио је период индивидуализације уметности, преиспитивања личног, зарањања у дубине душе, рушења академизма, пркоса вишевековном наслеђу, фасцинације технологијом и увођење нових медија. Паралелно са тим, узрочнопоследично, свет је оркестрирано кренуо у правцу дубоке атомизације, отуђења и одвајања човека од природе. Човек је постао конзумент, потрошач, зарад личног конфора који је наметнут као примарна вредност друштва. Индивидуална слобода (извитоперена отуђењем и без одговорности) постала је шаргарепица на врху штапа. Никада се више није махало паролама слободе зарад самодовољности, интереса и привилегија као данас. Очигледно да су се паралелно са декаденцијом индивидуализма развијали механизми манипулације и пропаганде, који су успели да поробе никад слободнијег човека. Тај парадокс „никад слободнији и никад поробљенији“ је велики изазов уметности, који данас уметник није у стању да уочи а камо ли да артикулише. Није му дозвољено, и не труди се претерано да сагледа целину проблема, па је то само простор за манипулацију и најопасније оружје против уметности.
Данас је уметност потпуно елитизована и отуђена од друштва, толико да напори да се она ољуди, приближи истом таквом човеку изгледају гротескно. Чак и кад се злоупотребљава примитивна уметност довучена из далеких, периферних колонија Индонезијије, Гане, итд. настала у још увек неисквареном свету, али намера да се такав свет исквари је нескривено доминантна (сетите се оног расизма на почетку текста). Исквареност западне културе је толико снажна да уништава сваки истински уметнички садржај, који је, како год да је уоквире овако конципиране манифестације само анахроно развлачење краја двадесетог века. Све је толико отужно и лажно, као онај вашар са јагњићима на посмртним остацима.
Актуелне манифестације настале су крајем прошлог века када је већ отуђена и „бескорисна“ уметност стављена у оквире фондашког финансирања, самим тим у службу такозваног цивилног сектора. Сада се и национални музеји, чак и образовне институције полако али сигурно орјентишу на финансирање из фондова олигарха, корпорација, великог капитала, и кроз систем финансирања и њима као и манифестацијама се намећу тематски оквири, погодна контекстуализација друштва и политичке агенде. Све је то названо оним горе поменутим шаргарепицама слободе, великим паролама о правима жена, ЛГБТ, маргинализованим групама и остало. Злоупотреба жртве је примарни принцип, што за прање савести лажних филантропа, уметника и џелата који то спроводе, али и за стварање новог друштва по мери новог капитала, будући да су се ресурси материјалистичке природе истрошили. Верујем да ће се једног дана овај период назвати „култура жртве“ односно „злоупотребе“ жртве, јер скоро никад корисници средстава нису саме жртве, ако јесу онда је то по принципу украјинске стране у актуелном рату.
Те манифестације настале су уз ангажмане цивилног сектора крајем прошлог века: преиспитивања или „реконтекстуализације“, промене историјског наслеђа, преиначење значења, па су у склопу тренда назване рецимо „Документа“ која се дешава у Каселу, или „Манифеста“ „номадско“ бијенале у последње две године организовано у Приштини, где је улога џентрификације једне окупиране територије, односно терористичких организација које су је отеле (уз НАТО и ЕУ) једна веома болна и понижавајућа појава за све нас. Нарочито за народ који је претрпео погром, етничко чишћење, и данас припадници српске националне мањине који су остали, живе у условима апартхејда. Њихово културно наслеђе се присваја или уништава, и те појаве ни једним јединим радом нису тематизоване у оквиру ове, или других манифестација које се под покровитељством европских иницијатива одржавају на територији КиМ. Исто као већ поменуте игнорисане „српске жртве“, ни ове жртве нису политички подобне, нема интереса да се оне помињу. Српски уметници који учествују на таквим манифестацијама баве се колонијалним темама, феминизмом, ЛГБТ… потпуно игноришући друшто у ком живе. Као да су одрасли у неком америчком ситкому. Албански углавном одржавају свој наратив „жртве у рату“ ако ништа друго завршеном пре 22. године. Наравно, не би ни били позвани да се другим темама баве, па због тога раде то што раде, грицкајући ону шаргарепицу, без радозналости каква ће их старост и савест дочекати.
Сама идеја да се та манифестација одржава у Приштини нема примарне везе са друштвом које тамо живи, нити иницирају људи са тог подручја. Она је просто колонијално наметнута, престижна европска манифестација, која попут Мангелос награде треба да диктира уметничке и културне вредности које би било пожељно пратити. Она и сличне које су се дешавале протеклих година, су просто бондстил у уметности, и њихово фундаментално деловање, и ако понекад украшено изолованим детаљима о стварности, су усмерене искључиво на интересе система који је финансира. После 20 година одгајених локалних регрута у светским центрима за обуку (војно) цивилног сектора, сада се нађу и неки албански комесари који звуче и наликују онима у Берлину, међутим, они су као и сви други ниже расе привилеговани да спроводе туђе агенде. То су само оне добро обучене и наждеране „црнчуге“ задужене да робови на плантажама раде до изнемоглости.
Све ово можда најсликовитије описује недавни скандал на Документима у Каселу, где је индонежански уметнички „колектив“ (нема имена аутора нити одговорности) изложио мурал на којем су Јевреји представљени као ес-ес официри са фашистичким симболима и свињским главама. Мурал је прекривен, али контроверзе са свим пратећим стварима, од финансирања, искључења одређених јеврејских уметника, покушаја да се оправда пропуст организатора кроз некакве медијације и извртања значења симбола и данас дрма ту манифестацију. Само једна уметница Хито Штери је повукла свој рад и јавно прекинула било какву будућу сарадњу са манифестацијом Документа.
Можда овај догађај може да значи да је јавно, декларативно одбијање да се учествује на таквим манифестацијама, на штету опортунизма и каријеризма, личног интереса и добити први корак ка бољем свету и бољој уметности?! Можда уметници коначно треба да преиспитају своје доприносе друштву, а не да са својом ароганцијом служе разним полугама моћи и потчињавању пониженог народа?!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име