На основу очигледних догађаја и околности испоставља се да је улога теорија завера да се истина баци у јавност, на сигурно, и да се гомилом будалаштина упрља и извитопери њен смисао. Да се на истину навикнемо као на све остале измишљотине које је дискредитују, док нам често измишљотине служе као уточишта за наше људске слабости и страхове. Онда се грешни предамо оном сигурном фактчекерском мејнстриму који је системски наметнут као једини могућ и ако је тотална лаж и обмана. Међутим, недавно се десило нешто што је друштвени инжењеринг културе поништавања и теорију завере коначно уобличио у један јединствени брлог, шокирајући многе који су до сада некако успевали да игноришу мноштво индиција да је западни свет дубоко у амбису.
Замољена сам да напишем нешто о скандалу модног бренда Баленсиага, бизарној промотивној кампањи за колекцију асесоара 2023. (извињавам се на непреводивим англицизмима!). У њој су експлицитно коришћена деца са елементима порнографије и сексуалног злостављања. Фотографије садрже детаље сатанистичких симбола и садо-мазо помоћне реквизите. Морбидни БДСМ медведићи који су заправо торбе за одрасле, које деца на фотографијама држе у руци као да су сама деца пратећи реквизити первертираних љубитеља асесоара. Помислимо само да су на такав фото-сет родитељи довели децу од 3 – 6 године да послушно одговоре на захтеве кампање?!
У недостатку слободног времена и стотина објава поводом тога, нисам стизала да напишем текст, па се у међувремену огласио и креативни директор Баленсиаге Демна Гвасалиа, који се извинио због „пропуста“ те је таква кампања „случајно“ пуштена у јавност.
Замислите „пропуст“ у једној таквој корпорацији у којој се месецима промишља свака нова модна сезона, сваки најситнији детаљ новог бренда и како ће се промовисати?! То су софистициране пропагандне машинерије са анализама, статистикама, проверама тржишта.
Код нас у медијима све је било селективно пласирано у колонијалном духу. Спорне фотографије плануле су најпре на друштвеној мрежи по реду приоритета, затим су портали: ИнМагазин, Мондо, Блиц… објавили да је за кампању одговорна „Руска контроверзна уметница“ и стилискиња Лота Волкова, и као завршница за трећи свет у националном дневнику сте могли да чујете извињење креативног директора.
Међутим, сага Баленсиага и даље траје, кога интересује може да прати како „теорија завере“ нешто чему би се до јуче многи поданици Њујорк Тајмса смејали као измишљотини поништава једну по једну особу, и то УМЕТНИКЕ од којих неки нису имали било какве везе са кампањом, док нам постаје јасно да су корпорације одлично уточиште за прикривање одговорних.
Стилисткиња Лота Волкова је 2018. последњи пут сарађивала са Баленсиагом, али то инквизицији није представљало проблем. Разлог кенселовања је, не само што је Рускиња, већ контекст „стила“ или уметничког идентитета, који њени сарадници описују као „естетика панка, сатанизма, сиромаштва и педофилије“. Уметница и слични њој, тврде како су у СССР-у „одрастали окружени педофилијом, сиромаштвом и сатанизмом као свакодневицом“. Заправо, истина је да је Лота ћерка руског олигарха који је са опљачканим државним ресурсима школовао на Сент Мартинс уметничким студијама у Лондону, после чега је успела да уновчи аутошовинистички шокантан и западу примамљив наратив, и да се домогне најелитнијих уметничких кругова, где већ више од 20 година сарађује са познатим модним брендовима. Код нас су такође деца олигарха и комесара завршавала исте те школе за време ратова 90. Где су између осталог и налазили уточиште од рата. Већина оних који нису успели да се домогну статуса на западу су се после рата враћали, не би ли са привилегованих позиција, на које су волшебно полагали права као припадници или поборници црвене буржоазије, инструментализовали колонијалну, паразитску, западну културу у Србији.
Други уметник који је настрадао од инквизиције је фотограф Габриел Галимберти. У јавном саопштењу због стотине претњи смрћу и раскинутих пословних сарадњи, покушао је да објасни да као фотограф нема апсолиутно никакву одговорност за концепт кампање, избор реквизита и било чега што је фотографисано на сету. Уметницима је модна фотографија најчешће само начин да зараде веће новце. На друштвеним мрежама многи су сигурно видети Галимбертијев циклус фотографија деце у њиховим собама са играчкама. Фотографисао је широм света децу различитог социјалног статуса, од богате западне калифорнијске деце, до афричких скромних дечјих ћошкова у земуници, указујући на социјалну неједнакост развијених и земаља трећег света. Иначе, у свом концептуалном раду бави се друштвеним темама наглашавајући културне обрасце статусним симболима, па тако је рецимо амерички средњи запад приказао као породице са великим колекцијама оружја.
Овај уметник далеко је од суштинске одговорности за пласирање спорне кампање, али мора се приметити да је скандал разоткрио колико су уметнички кругови удаљени од елементарне етике, од себе у друштву и било какве одговорности. Колико им је опортунизам постао сасвим уобичајено стање које не доводе у питање и за који без пардона траже право. Лажни морал финансиран преко лицемерних пројеката разних фондова за прање новца који подстичу борбу за такозвана људска права, социјалну једнакост или права детета управо је образац по којем је воук култура која данас поништава уметнике и настала.
Несхватљиво је да уметник није поставио питање чему ће овакве фотографије послужити? Питамо се како ли је подстицао децу да се играју са БДСМ медведићима, или да покажу страх како би фотографија била што боља?
Исплати ли се немирна савест за такве новце, ако је савести у уметности уопште остало? Јер, можда су деца уметника који новцима од кампање могу заштитити своју децу безбедна од зла које знамо да постоји, али да ли је онај афрички дечак на фотографији са дрвеном играчком заштићен? Да ли му је социјални статус бољи од кад смо видели у каквим условима живи? Или је можда његова рањивост послужила уметнику за експлоатацију, или прање савести?
Опет, ма колико каузално повезано и представља шрафић у машинерији зла, далеко је од оних који су одговорни, у случају кампање Галимберти само служи као жртвено јагње прикривајући оне најодговорније.
Ко је одговоран за „права детета“ од 14 година коме је забрањено да купи паклицу цигарета, али се сматра довољно зрело (у Шкотској рецимо) да може да се подвргне хормонским терапијама за промену пола или кастрацији, у Франциској је довољно стасало да самостално ступи у сексуални однос са ким год жели, чак и са педофилским предатором.
Ко је одговоран за стихијску сексуализацију деце, са свих страна, кроз све сфере друштва? Инквизиција вам сигурно то неће открити, само ће жртвовати оне које су им дозволили да буду жртвовани, а то су очигледно пре свега уметници.
