Пре него што се упустим у ову тезу појаснила бих пар феномена када је у питању контроверзна уметница и глобална уметника сцена.
Овде није реч о квалитативној категорији њеног рада, већ о прилици да се кроз фреквентну, етаблирану уметност са великом медијском пажњом каже истина ако за то постоји прилика. То је нешто што смо редовно кроз историју пропуштали. Као што је Марина користила снажне, архетипске призоре из нашег наслеђа како би задобила пажњу, славу и новац, Србија је пропустила прилику да у западној стигматизацији нашег народа укаже на кључне узроке и чињенице везано за рат 90. и нашу судбину, управо тумачећи њен рад који говори о великом страдању.
Шира публика у Србији није заинтересована за савремену уметност онакву каква се намеће, као што ни у једној западној земљи народ већином, просто није заинтересован за напорну и агресивну уметност, чија је улога у последњих 30-40 година да прокламује актуелне политичке агенде, провоцира конзервативне ставове обичног народа и намеће неолибералне вредности. Народ просто не жели ни Марину, нити оно што је европска култура изнедрила у последњих 50 година. Веома интуитивно осећа да се ради о пропасти, али, да ли је све тако и шта нам је можда промакло баш у вези Марине?
Битно је разумети да није Марина Абрамовић створила такву уметност, већ је таква уметност створила Марину. Дакле, у свету у такозваној високој уметности има много лошијих Марина, у служби веома тенденциозне намере да се вредности друштва успостављају из позиције политички контролисане елите, што је потпуно обрнуто од онога како би требало да буде и како је историјски било. Народ је успостављао своје вредности, сходно животним навикама, условима, потребама, тенденцијама појединаца и група које су културу и уметност градили камен по камен, стварајући природне утицаје на остатак друштва, у симбиози народа и стваралаца. Тога данас има само у маргинализованој уметности, најчешће далеко од сцене. И свако ко је намерио да успе мора да се повинује ригидном тоталитаризму тржишног и политичког контекста.
Сваки мало радознао уметник зна и може да вам објасни пут до успеха у савременом систему вредности. Ту је, дакле, неопходно пре свега имати амбицију, намеру да се успе по сваку цену, бити послушан и користан када су актуелне агенде у питању. Потребне су вештине које немају везе са уметничким. Како Кончаловски каже, потребна је „шпекулантска надареност“ и спремност да се заступа интерес који је исплатив не само уметнику, него и ономе који плаћа.
Недавно је Марина позвана да својим радом подржи Украјину у овом рату. Јасно је да је то цена њене славе и шта мора да уради. Међутим, без обзира на то понижавајуће подаништво због славе и луксуза на које је пристала,
Марина је урадила рад по узору на „Зид плача“. Рад је посвећен настрадалим Јеврејима у Украјини од нациста Украјинаца. Знамо да се недавно вођа нациста штампао на маркицама, да је подигнуто на десетине споменика нацистичким убицама,.и да се данашња марионетска влада у Украјини одржава неонацистичким одредима у спрези са западом. Међутим, Марина је заправо својим радом перфидно подржала много другачију Украјину од ове којој се пружа подршка са запада. Ту шпекулантску перфидност нисам ни ја одмах разумела, зато што је стајала раме уз раме са западним званичницима, климала главом и понављала шта јој се каже. Који ниво покорности је у игри, да ли за луксуз и опстанак међу славнима, то не бих да нагађам. Очигледно да нико око ње од европских кустоса и званичника није схватио шта је урадила.
Са друге стране, није довољно само шпекуланска вештима да би се дошло до високих званичника и службовања систему, потребна је и харизма, убедљиви визуелни образци, постићи ефекат и допрети до посматрача, бар оних који имају интересовање за такву сцену, а такви даље шире заразе кроз систем. Зато уметници често прибегавају архетипским сликама, призорима уцртаним у колективној свести, неретко се користећи езотеријом, сакралним елементима хришћанства, старим религијама, ритуалима уписаним у колективно сећање, па чак и оним окултним трећеразредним који су такође извитоперене, хибридне мешавине разних праисконских обичаја у народу.
Те праксе су видљиве код многих познатих уметника, нарочито неоавангардиста од Ив Клајна, Бојса (који је највише утицао на Марину и почетак њене каријере), Јоко Оно, па чак и Ворхола, итд. Наравно, савремени теоретичари уметности вам никада не откривају средства којима такви уметници стичу пажњу. Можда из незнања или свесне злоупотребе онога што савремена уметност изричито пориче, а то је снага традиционалног културног наслеђа. Дакле, савремена уметност пориче значај традиција и наслеђа али то темељно експлоатише у служби манипулације пажње код посматрача.
Поставља се питање да ли уметник има мању одговорност од оних којима је посао да такве појаве контекстуализују, објашњавају, а који најчешће игноришу оно што је важно објаснити. Уметник свој рад није обавезан да објашњава, може да га објашњава и потпуно супротно од оног како га посматрач доживљава, може да не каже ништа, или да лупета којешта. Да одговорности не мањка свако уметничко дело (или оно које се тако представља) пружа шансу да се одређени контексти у таквим радовима објасне, и на тај начин укаже на неку очигледну чињеницу, нарочито када су неки радови у фокусу медијске пажње. Када је радозналост о неком феномену изражена широм света, то је свакако прилика да се упери прстом на очигледно. Хоћу да кажем да у овој оваквој уметности нико није бранио добронамерницима да је објасне на прави начин. Конзервативни теоретичари најчешће стигну само до негирања и критике самог постојања такве уметности, тако да имамо једну дубоку подељеност на оне који такву уметност са свим њеним карактеристикама или слепо заступају, или је поричу, а таква ситуација проузроковала је да сви они недовољно познају механизме утицаја једног и другог наратива, савременог и традиционалног (конзервативног).
Тако да остаје нејасно да ли теоретичари савремене уметности не знају каквим се традиционалним елементима служе савремени уметници, или се праве луди, а са друге стране, из етичких разлога, конзервативци одбијају да сагледају пажљиво савремену уметност и у њој виде оно што би евентуално могли..
Марина је 1997. добила најпрестижнију награду за ликовну (сада визуелну уметност) „Златног лава“ на Венецијанском бијеналу, представљајући холандски национални павиљон, будући да су они тада уметници у успону и јеку славе понудили довољно високу цену. Маринин рад „Балкански барок“ који се односи на рат у Југославији ’90. представља комплекс принтова, видео записа и перформанс као централни догађај, који је најефектније деловао на публику. Она је четири дана у гомили крвавих крављих костију рибала те кости од остатака ткива и крви, металном четком за рибање. Покушајте да замислите тај засташујућ призор, уз неописив смрад мртвог ткива. Читав перформанс прати видео запис где девојчица Марина игра са својим родитељима уз фолклорну балканску музику, док су наоколо поређане сакралне посуде које иначе стоје у католичким катедралама, са благословеном водим са крштења, где верници ритуално умачу руке како би се прекрстили по завршетку мисе.
Призор са гомилом костију након њеног перформанса несумњиво подсећа на призоре разоткривене десетак година пре настанка њеног рада. Призори људских костију из јама широм Херцеговине на подручју некадашње НДХ, где су се бацали живи, мучени, масакрирани и мртви претежно Срби, Јевреји и Роми. Најчешће на велике православне празнике у периоду 1941-44.
Злочини из тог периода су најмонструознији злочини геноцида у Европи. Откривање вишедеценијског затирања недавне историје десило се након смрти Јосипа Броза Тита ’80.година, и након попуштања друштвеног инжењеринга, система који је одмах након непојмљивих злочина тоталитарном влашћу, застрашивањем, и „балканским фолклорним играњем“
наметнуо „братства и јединства“ народима жртава и џелата. Јаме су затрпане и не помињу се, злочини су приписани некаквом „немачком фашизму“, подигнути су апстрактни, неодређени споменици без имена жртава и именовања џелата. Деца су вођена на екскурзије да једном годишње тамо слушају језиве приче које више никада не треба споменути нити мислити о томе. У наратив „братства и јединства“ није смело да се сумња, то је било друштвено неприхватљиво, баш као рецимо сумњати у Холокауст. Међутим, за разлику од Холокауста, „братство и јединство“ је било несхватљиво понижење сваком ко о томе мало размисли и велика лаж, што су показали силни терористички напади усташа на СФРЈ, сепаратистичке организације и организовано рушење поретка, интензивно од ’70.година, устав из 74. напослетку и грађански рат.
Призор ритуалног чишћења „свежих“ костију како би изгледале и достигле ону „очишћеност“ од живог ткива, како изгледају кости на приложеним фотографијама из јама, „очишћене“ под наслагама земље и времена, где кости просто остају да сведоче, једноставно не говоре само ово што су кустоси мантрали о њеном раду. Она је недавно за ББС изјавила:
„И даље сматрам да нико не може да опере крв са својих руку. Шта је урађено – урађено је.
У исто време, верујем да је једини начин да не будемо заробљени осећањем кривице и кајањем и да не понављамо прошлост – да гледамо испред себе“.
Увек треба гледати испред себе, али и иза, поред, оно што је било не спречава да се поново деси само гледањем испред себе.
Гомила костију као из пребиловачких јама не говоре да је могуће да „гледамо само испред себе“. Такође и играње кола уз балканску музику што је синоним „братства и јединства“ говори о једном пропалом концепту гледања само испред себе. Сакрални предмети које Марина често користи у свом раду не говори да се грех може испрати нарочито католичке мисе, нити заборавити учешће католичке цркве у томе, опет није довољно само гледати испред себе.
Биће да је потегнут онај клише усвојен у време индоктринације, а који је западним комесарима одговарао да док њихове земље шаљу трупе и
наоружање хрватским, бошњачким и албанским терористима и сепаратистима, будући да су у заташкавању старих и поновљеном етничком чишћењу, односно, темељном 150 годишњем геноциду на овај или онај начин учествовали. Али, то је њихова моћ да тако нешто ураде, о Маринином моралу нећемо шпекулисати, она то сама ради, мада, битно је да се зна да никада није булазнила као неки о кривици српског народа, и којекакве наративе не би ли се заташкала истина. Њен назив „чишћење куће“ такође је упадљиво ироничан за оне који знају шта значи „за дом спремни“. Дакле, Марина је са својим радом приказала трагедију српског народа, и све заташкане костурнице, и ништа није сакрила. Игнорисање овог контекста рада су здушно и организовано чинили наши теоретичари, будући да су баш они који су баштинили неоавангардну уметност праксисоваца, а који су пратили њен рад, потпуно игнорисали не само то што ради, већ и уопште њен успех у то време. Чак ни накнадно када су мали, осујећени комесарски теоретичари узели да нешто запишу, ништа нису рекли. На жалост, читава колекција теоретичара те генерације су претежно размажена деца комесара са Дедиња, са озбиљним недостатком знања, то сам још као студент установила покушавајући да растумачим њихова небулозна писања. Можда грешим, можда су само идеолошки, на задатку игнорисали присуство сакралне симболике. Можда нису знали да су откривене кости у Херцеговачким јамама, како би хорски узвикивали пароле Латинке Перовић о „великосрпском хегемонизму и национализму“ као највећем кривцу, или да би могли мирно да летују на Корчули. Свакако да пребиловачке костурнице говоре нешто сасвим супротно. Очигледно су осетили да и Маринин рад исто тако сурово подсећа на неке чињенице, тако да је Марина која је тада још увек била непозната широј домаћој јавности, примала каменчине паланачке огорчености због светског успеха од елитних, утицајних теоретичара авангарде и неоавангарде. Од таквих нисам ни очекивала много, међутим, ни други нису били вољни да Маринин рад објасне, макар из позадине, са критиком свега што треба критиковати, будући да је радом о рату код нас представљала Холандију.
Тада је, и у трајању њене славе, просто пропуштен медијски простор који се због радозналости светских медија отвара. Хтели или не, ипак припадамо Европском културном подручју, и нико нам не брани да уметност објашњавамо онако како мислимо да треба, како је ми тумачимо и разумемо. Изгледа да је темељно понижавање наше културе и народа дубоко узело маха и никако да се избавимо од инфериорног осећаја, нити да смогнемо снаге да себе заштитимо од заборава, лажи и гажења свих и старих и нових костију мученика, и да имамо свој аутентичан независтан став и тумачења стварности и уметности.
Ником не пада на памет да јеврејско истицање наслеђа Холокауста у сваком сегменту културе и уметности назива „позивањем на мржњу“ или „национализмом и хушкањем на рат“. Тако нешто је безпризорно, недопустиво и страшно, са чим је апсолутно свако нормалан сагласан. Они су веома предано радили на томе, инсистирали на својој трагедији, и на поуци. На тај начин су заувек спречили да се том народу понови зло које су претрпели, али и трпели у Европи вековима пре Холокауста.
Значајан број уметника посветио је живот чувајући сведочења од заборава. Прошле године преминуо је чувени француски уметник Кристијан Болтански. Он је читав свој живот, од сачуваних фотографија жртава Холокауста правио инсталације у виду олтара, крста, итд. Користио је фотографије које саме по себи асоцирају на најпознатију фотографију Ане Франк, црно-бели замућени портрет благо насмејане „безбрижне“ Ане Франк. Мноштво варијација његовог рада похрањено је широм света у музејима да сведоче о злу које више никада не сме да се понови.
Неки критичари су му спочитавали „експлоатацију жртава“, будући да су у питању само различито поређане и осветљене фотографије, односно варијације једног рада. Међутим, нико не може да каже да је значај у друштвеном и политичком смислу сталног подсећања на тај догађај нешто што не допушта да се такав ужас опет деси.
Са друге стране, и после етничког чишћења у Олуји, у Србији се од разних љубитеља хрватског приморја, бранитеља титоистичког инжењеринга и сваког мало са недостатком когнитивних способности, помињање Јасеновца не сматра чувањем од заборава злокобне несреће како се не би поновило, већ да је то некакво „позивање на мржњу и ратно хушкање“.
Осим неадекватног успостављања законских оквира од стране свих досадашњих власти, сетимо се да је у Скупштини Србије поднет „Предлог резолуције о геноциду над српским народом у Јасеновцу“ неколико пута, од стране преживелих логораша, и сваки пут одбијен, већ се на свим пољима у друштву избегава озбиљно тематизовање тако важног колективног наслеђа, које нас је културолошки и на све начине обликовало. Жарко Видовић, један од наших најзначајнијих мислилаца 20. века, тврдио је да смо ми логорашки народ, да је то искуство највише обликовало наш менталитет у сваком погледу. Мало ко, осим оних на задатку или летовању на Пагу, нема претке, родбину који су настрадали у неком од погрома и логора. Да не понављам моћ и значај наслеђа. Једноставно ништа не може да се заборави. Марина то говори оставивши орибане кости као неуништив траг. Чак и физички уништено, наше наслеђе је увек у нама, као што је у починиоцима, то ни једно козарачко коло није могло да потисне. А шта такво наслеђе или било шта инхибирано и потиснуто може да проузрокује, то смо видели а ко зна шта нас још чека ако наставимо да допуштамо то.
У Маринином раду чишћење костију, улепшавање онога што се покушава заборавити, коло – пропали начин да се заборави, света водица покушај да се спере грех са крвавих руку. Треба ли шта још да се дода да би било јасно?
И ако постоје разни други достојанствени, мање сирови, банални и сурови начини, овај рад је дубоко субверзиван, и једини који је говорио о ономе о чему данас видимо да је требало говорити одавно, да би се много зла спречило.
Хвала Марини Абрамовић, макар на томе.
