Током страшних дана битке за Москву, многи су исецали слику Жукова из новина и вешали у предњем углу уз речи: „Жуков ће нас спасти, сву наду полажемо у њега…“ И та нада много и много људи се оправдала. У једној од својих проповеди архимандрит Кирил каже: „Треба одати почаст руководству земље, које је подигло тако генијалног војсковођу као што је Жуков. У прошлом временима је Господ за Русију подигао Суворова, Кутузова. У данашње време Георгиј Жуков — то је била милост Божија. Дужни смо му за своје спасење“.

Маршал Жуков, духовно име Георгија Победоносца (Први део)

 

Kако другачије, ако не уз нарочиту Божију помоћ, објаснити, на пример, чињеницу да маршал једанаест дана заредом није спавао током битке за Москву. Људско тело, чак и веома снажно, то не може… Kапетан гарде НР Нелипа, честитајући Жукову шездесети рођендан и одликован четвртом медаљом Хероја Совјетског Савеза, написао је: „Ја сам резервни официр, гардијски капетан медицинске службе, током сурових дана битке под Москвом сам радио у једном механизованом корпусу, и био сам у прилици да пратим Ваш посвећени рад у бесаним ноћима. Питао сам се тада, како људски организма може да издржи такве натчовечанске напоре, а ипак сте увек били свежи и јаки“.

…Сада се доста обраћа пажња на чињеницу да је Васкрс 1945. године пао 6. маја на празник великомученика Георгија, али ево писма које је стигло 50-их година: „Драги Георгије Константиновичу! Честитам Вам избор за депутата Врховног Совјета наше Домовине-наше Русије! Колико се сви радујемо, што је наш драги маршал, заштитник руског народа, сада у Влади. Када би било звона на црквама Русије, свечаним звоном бисмо Вам честитали.

Када је Берлин покорен, није случајно Васкрс био на дан Георгија Победоносца. Дан Вашег Ангела! Стари руски празник. Као да је хтео, Ваш имендан, да падне на тај дан. Георгије Победоносац је убио аждају, и Ви, Георгиј, сте уништили аждаје наших живота… За Вас се молимо Богу свакога дана — да Вам Бог да здравља, мудрости, снаге за радост живота, победу над непријатељима… Ваша гласачица, једна, од милиона руских жена“.

Жуков је делио људе на искрене и неискрене, оне који су сами себи најпречи. Трудио се да не греши душу, увек је имао појачан осећај за правду. Будући да је у Свердловску био командант Уралског војног округа, посетио је Ипатијеву кућу (кућа у којој је била утамничена и потом убијена царска породица Романових, прим, прев). Ево како се најстарија маршалова ћерка Ела присећала путовања са својим оцем: „Сећам се и злогласне Ипатијеве куће, у коју су нас пустили уз посебну дозволу.

Тема егзекуције царске породице тих година била је најстрожије забрањена и први пут сам тада сазнала за ову трагедију. На улазу у кућу био је мали експозе са копијама неких докумената, по зидовима су били окачени црвени плакати са паролама и портретима (политичких) лидера, а доле је био ужасни подрум у који нисам хтла да сиђем. Атмосфера у кући је била тескобна… О овој теми с оцем нисам желела да говорим.“

Шта се заиста дешавало у маршаловој души може се разумети из епизоде ​​која се догодила касније. О њему су старији људи причали током путовања Марије Жукове на Урал. Једном, на неком свечаном састанку, припит стари бољшевик Јермаков прогурао се до Жукова. Представљајући се, саопштио је да је управо он Јермаков који је учествовао у погубљењу царске породице и пружио је руку ка Жукову да се поздрави с њим. Очекивао је уобичајену реакцију – изненађење, питања, одушевљење. Но маршал се поставио другачије, на изненађење Јермакова. Маршал је одговорио њему својственим стилом, тврдо изговарајући речи: „Не рукујем се са џелатима!“.

На 100 година од рођења Г.K. Жукова, 1996. године, на Црвеном тргу, у близини Kремаљског зида, метса где је сахрањен маршал, први пут за све године постојања Kремљског гробља, служен је помен. И ако су се 1974. године, на дан маршалове сахране, овде чули тужни звуци погребног марша, ипак се 1996. над Црвеним тргом чуло ведро, пунио наде појање: „Упокој душу уснулог слуге Божјег војника Георгија и опрости му сваки грех вољан и невољан… Господе, помилуј! ” На парастосу није било много маршалове родбине и пријатеља, али је то вероватно била прва молитва крај Кремаљског зида након много деценија, а то су биле и прве свеће на тлу кремаљског гробља.

Архимандрит Тихон (Шевкунов), намесник Сретењског манастира у Москви, је рекао: „Георгиј Константинович Жуков је одистински велики човек, без којег би судбина наше земље и судбина сваког од нас била другачија. Њега можемо назвати последњим истинским руским генералом.

Касније су постојали људи у војним униформама, наравно, и генерали, али то је последњи, који је радио то што су од њега очекивали Бог, народ и његова савест. Управо на овај дан ћу пожелети да се у Русији појави још један такав човек, макар још један. Колико нам је потребан такав човек сада! Верујем и надам се, да ће молитвама Цркве и огромног мноштва молитвеника за његову душу, Господ упокојити душу војника Георгија у Царству Небеском. И он сам ће се молити за нас и за нашу Отаџбину, како то могу радити људи, који су били достојни да за живота постану Божији сарадници, а баш је такав човек био, овај, којег данас помињемо. Нека му је вјечнаја памјат!“

 

Превела редакција Чудо

Станислав Минаков, webkamerton.ru

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име