Историчар Милош Милојевић Србима је у аманет оставио упозорење – народ који не зна своју прошлост не разуме садашњост, а као такав нема ни будућност. Чини се да наш народ још није успео да протумачи значење тих речи, јер као да се ништа није променило од друге половине 19. века када је Милојевић ратовао са својим савременицима који су га оптуживали за историјски ревизионизам. Срби и даље багателишу наслеђе прошлих времена и слабо уче на својим грешкама. Никако да се договоримо какву будућност прижељкујемо.
– Генерације које су се темељно бавиле историјом више нису с нама. Историја се сада користи у политичке, односно популистичке сврхе. Без научног темеља. Приступ историји је површан, историографија губи смисао и у том процесу једна од жртава је и музеологија – објашњава Бранко Богдановић, војни историограф, писац и вишедеценијски сарадник „Политике”.
Неговање трдиције
У овим турбулентним друштвеним и политичким временима у Србији није захвално указивати где грешимо као нација. Ипак, наш саговорник, иза кога стоји пет деценија научноистраживачког рада, поручује да нашем друштву није довољно да се само декларативно бави неговањем традиције. Онда када се сећамо хероја с Брегалнице, Цера и Колубаре, Албаније, Солуна. Нераздвојни део те традиције, али и део војно-историјског, техничког, уметничког и етнографског наслеђа је и оружје. Нажалост, због трагичних догађаја који су иза нас, оно је проскрибовано и посматра се само у контексту кривичних дела, без прављења разлике између модерног, функционалног и оног старинског, од историјског значаја.
– Војни музеј у Београду био је најпосећенији музеј у бившој Југославији. Он је на научној лествици био у самом врху. Био је расадник стручних кадрова, а издавао је Зборник који се високо рангирао на лествици стручних часописа. Али данас делује као да је тај музеј запостављен и гурнут на маргине. Војска која управља том установом истински се труди да сачува углед и наслеђе, тако да се надамо да ће успети да поврати стару славу – објашњава Богдановић.
Реконструкција оружја марсељских атентатора које је нестало из Војног музеја
Он наглашава да ситуацију у Војном музеју наводи само као илустрацију. За оно што не ваља нису криви војска, запослени у музеју… Криви су распад државе, криза током деведесетих, турбулентни почетак 21. века. Све је то довело до тога да друштво изгуби фокус с темељних вредности, међу којима су култура, наука па тако и историја.
– Сви музеји имају проблеме. Музеј града и Историјски музеј Србије чекају просторије. То је апсурд. Ми, који као народ имамо толико наслеђа прошлих времена, немамо где да се упознамо с историјом. Музеји широм света привлаче посетиоце, то је профитабилна делатност, а наши музеји у недостатку простора таворе – говори Богдановић.
Опет се дотичемо Војног музеја. Он и даље има поставку из шездесетих година прошлог века која је само делимично обновљена. А, потребно је само мало добре воље. Наиме, исти тај музеј у депоима има непроцењиво благо. То је свакако једна од најбољих колекција немачког ватреног оружја из Другог светског рата. Јер, западни савезници су након Титовог сукоба са Стаљином Југославији послали небројене железничке композиције са заплењеном немачком ратном опремом и оружјем. Тако су у Београду завршили примерци које музеји у Америци, Енглеској и Немачкој могу само да сањају. Ето, само да неко од тога направи изложбу и изрекламира је на интернету. То би била светска вест.
У Београду се и даље налази део војног музеја царске Русије. Донели су га белогардејци. То је непроцењиво благо које после Другог светског рата никада није било изложено и приказано јавности. Оно је имало срећу да преживи крај рата када се губи траг многим вредним предметима. Рецимо, у руској Цркви Александра Невског чуване су пуковске заставе царске војске. Њима се овде губи траг 1945. године. Нико није чуо за њих док нашим историчарима колеге из Русије нису рекле да се оне налазе у војном музеју посвећеном Првом светском рату, у Санкт Петербургу. Заставе је очито однела Црвена армија након ослобођења Београда.
Тада су из Војног музеја нестали и пиштољи из атентата у Марсељу. Губе се и многи други вредни предмети, попут пиштоља у злату, који је конструктор оружја Лазар Јовановић поклонио краљу Александру. Аутомобил у којем је убијен краљ после рата је коришћен као доставно возило. Губи му се сваки траг након што је расходован.
Али, како наглашава наш саговорник, још има места за наду. Можда није баш све трајно изгубљено. Наиме, полиција је у потрази за несталим оружјем из атентата у Марсељу прегледала списак регистрованих пиштоља. То оружје тамо није пронађено. Ипак, почетком деведесетих година једна особа је дошла у Војни музеј и рекла да зна где је пиштољ којим је убијен краљ.
– Збирку ватреног оружја тада је водила Бранка Милосављевић. А ја сам баш у то време у „Политици” писао о несталом оружју из Марсеља. Бранка ме је позвала и та особа је дошла с причом у којој је био утиснут број пиштоља из којег је убијен краљ – објашњава Богдановић.
Руске пуковске заставе у Цркви Александра Невског у Београду до 1944. године
Та прича као у неком криминалистичком роману постаје још интересантнија. На питање да ли жели да прода тај пиштољ или да га донесе да га стручњаци виде, мистериозна особа се успаничила. Рекао је да је пиштољ у власништву веома моћних људи и да он због њих то не сме да уради.
– Иако пиштољ и друго оружје из атентата тада нису враћени у музеј, то је била веома велика и добра вест. То значи да пиштољи нису трајно изгубљени. Тада су још били овде, а верујем да су они и даље у Београду. Можда наследници тих утицајних и моћних људи с почетка деведесетих и не знају шта поседују. Ако то знају, а те пиштоље нису вратили у музеј, најблаже речено, учествују у историјском злочину према свом народу.
Тржиште антиквитета
Све би било боље да Србија има развијено тржиште антиквитета, које би било законски уређено и стимулативно. Да појединци и породице које немају склоност ка сакупљању и чувању старих предмета, оно што им не треба, понуде музејима или колекционарима. Када је већ реч о колекционарима, искуства из развијених земаља су показала да су они веома корисни за друштво у случајевима проналажења старог оружја и његовог увођења из нелегалних у законске канале. Без такве праксе, многи вредни предмети су и даље сакривени по подрумима где пропадају.
Бранко Богдановић истиче да пракса оспорава мит да Срби воле оружје. То је легенда на стакленим ногама. О томе постоје чак и историјска сведочанства. На пример, након Тимочке буне држава је покушала да разоружа народ. Војна комисија је пописивала предато оружје које је у 90 одсто случајева било уништено. Оно је коришћено за лов, лоше одржавано, скраћивано. На крају је било неупотребљиво. Црногорци имају другачији приступ. Оружје чувају као важан део националне традиције.
– Оружје је веома битан део историје. Нажалост, Закон о оружју дестимулише. Колекције су шездесетих и седамдесетих година на неки начин биле под заштитом Завода за заштиту културе. Он је издавао потврду – сертификат да је оружје од историјског значаја. Власник је био условљен да у случају продаје, оружје прво понуди том заводу. Сада продавнице, односно пушкари издају потврде да ли је оружје од историјског значаја. Они то могу да раде с ловачким, али не и с историјским оружјем. Немају потребно знање. Војни и Историјски музеј нису хтели да се прихвате тог посла. Музеји у унутрашњости су се ипак прихватили тог посла и они далеко више раде на очувању историјског блага и његове презентације, али то пролази прилично незапажено – говори Богдановић.
Војска је својевремено из својих вишкова продавала старо оружје по ценама далеко нижим од тржишних. Оружје је било доступно само страним компанијама, иако би наши колекционари па и грађани боље плаћали. Разлог за овакав приступ опет је лежао у рестриктивном Закону о оружју и муницији који је онемогућавао да се исто продаје легално, уз поштовање прописа, грађанима. Истина, музеји су имали право преузимања ретких примерака из војних вишкова. Но, и овде се јављао проблем кадрова довољно заинтересованих и стручних, па и обавештених о ономе шта је на располагању.
Држава би могла да направи неформалну групу стручњака који би у Србији и иностранству тражили и сакупљали делове наше историје. Има помака, па су захваљујући иницијативи неколицине стручњака, уз пуну подршку надлежног министарства па и самог председника републике, већ враћена нека уметнички вредна дела.
Богдановић наводи пример три „маузер” пиштоља. Немачки произвођач оружја је Краљевини Југославији понудио да купи аутоматске пиштоље „маузер-вестингер” К96-М30. Испоручена су три комада која су тестирана на Бањици. Држава је закључила да то оружје није адекватно за војску. Ти пиштољи се данас налазе у приватним збиркама у Америци. Судећи по томе, они преко Атлантика више цене нашу историју од нас самих.
Србији су потребни стручни кадрови у овој области.
– БИА је својевремено отворила своје фондове и представила оружје које је припадало Дражи Михајловићу. Мислим да ниједан од изложених пиштоља није био Дражин. „Колт” М1911 је вероватније припадао Калабићу. Други пиштољ, „браунинг” М1903, никада није био на нашим просторима. За њега није било муниције и нема логике да га је командант краљевске војске у отаџбини носио – закључује Богдановић.
Без обзира на ове неславне примере, он сматра да има места за наду у боље дане. Време је да се српски музеји врате на културну мапу Европе. У сам врх где дефинитивно припадају. Али морамо да се узмемо у памет. Уз добру вољу можемо доста тога да урадимо. Попут Словенаца који су у бившој касарни 16. оклопног пука у Пивки направили војни музеј који последњих година привлачи посетиоце из целе Европе. Тај музеј је изложио и бившу југословенску подморницу „Зета”. Србија је њену сестру „Тису” недавно обновила, али држава као да не зна шта ће с њом. Она се сада налази на истом месту где је била пре рестаурације. Под ведрим небом, где је изложена падавинама, снегу и леду. Јесу ли Словенци паметнији од Срба? Пример комплетне обнове аустроугарског монитора „Бодрог” („Сава” у Краљевини Југославији) указује да имамо способности за овакве потезе. Очигледно да је проблем у иницијативи и идејама.
magazin.politika
