Деца у нашим школама уче о храбром загорском сељаку и устанику Матији Гупцу и његовој Сељачкој буни 1573. године. Оружана побуна изазвана лошим положајем сељака окупила је око 10 000 људи, трајала је читавих 12 дана, све до пораза у првој бици, заробљавања вођа, сурове освете и јавног мучења. Устаљено је мишљење да је Губец у Загребу поседнут на ужарен „престо“ и крунисан усијаном „круном“. У то време бан Хрватске је био Јурај II Драшковић, из познате великашке породице Драшковић, иначе рођен у месту Билина поред Книна. Јављају се и теорије да је прича о Гупцу можда ипак само једна народна легенда, са обзиром да се први не тако јасан писани траг о њему појављује тек 1622. Побуне сељака су биле уобичајена ствар у средњем веку, тако да се и у не баш тако бунтовном Загорју вероватно десила и једна већих размера од које је заправо талентовани писац Аугуст Шеноа 1877. направио мит какав и данас знамо. Упорно величајући култ бунта и трудећи се да направе неки баланс српске и хрватске историје, комунисти су додатно ширили овај мит, називајући чак две партизанске јединице Матија Губец. Десетине културних друштава и стотине улица, сведоче да Губец данас има статус најпознатијег хрватског хероја.
За Перу Јовановића Сегединца деца у нашим школама нису чула! Можда, само ако је неко дивећи се богатству и лепотама Будимске тврђаве, случајно наишао на малу спомен плочу која ничим не привлачи пажњу осим ћириличним словима, па потом потражио по интернету више о томе.
Капетан Пера Јовановић је, такође био вођа устанка незадовољних кметова који је после пораза ухапшен и јавно сурово мучен.
Википедија:
„Петар Јовановић је рођен у месту Печка код Арада 1655. године, у српској официрској породици. Његови преци су били граничари на Моришу од 1607. године. Када су Турци 1616. године освојили Арад и околину, његови стари нису побегли одатле.
Још као младић је постао војник, као и већина граничника и дошао је до чина капетана. Капетан је био у Поморишју. Био је моришки командант и учествовао је у Великом турском рату (1683—1699). Највећи успех достигао је као капетан шанца у Печкој (Потиско-поморишка граница) 1715. године. Ту је дочекао и пензију где је наставио свој живот.
Учествовао је на српском црквено народном сабору у Карловцима 1726. године.
Имао је синове Михајла и Петра, који су наставили породичну војничку традицију, као граничарски официри.“
(Било би можда корисно да на тренутак читалац прекине читање и потражи на географској карти реку Муреш у Румунији. Да, тамо су српски граничари генерацијама бранили Монархију, све док нису, како је то Црњански описао, колективно отишли за Русију и оставили Границу пусту. Занимљив је и топоним Печка, непознат у мађарској или румунској етимологији.)
Године 1735. избила је буна незадовољних кметова у Бекешу, која није имала национални предзнак. Учествовали су Срби, Мађари и Румуни заједно. У то време капетан Пера је био осамдесетогодишњи старац, пензионисан за верну службу Монархији. Сељаци су измолили старог и искусног капетана да се, као војник прихвати вођства устанка, а он је, додатно озлојеђен због све већих притисака да Срби пређу у католичанство успео да придобије и многе своје сународнике и саборце, тако да је устанак у који су се укључиле српске јединице почео да представља претњу за Беч. Приликом преговора да се тврђава Арад преда устаницима, њих је са друге стране изненадила послата аустријска војска и поразила их. Вође су похапшене и одведене у Будим.
Суђено му је по законима Монархије, причешћен је од стране српског свештеника из Будимског подграђа Табан, насељеног Србима, и јавно је мучен на точку за истезање.
Кости се бескрајно полако чупају из зглобова, пуцају тетиве и хрскавице, пршљенови се један по један извлаче из лежишта, глава кида од тела, дах истискује из натегнутих плућа, крв једва пробија до мозга…али човек још не умире.
Официр који је цео живот, као и његова породица проливао своју крв у служби цару, у својим осамдесетим годинама, послужио је као страшан пример каква свирепа казна чека оне који се буду бунили. Још увек свестан или можда пресвиснуо од болова, званично је убијен „ударцем милости“ – секиром у потиљак. Све по Закону! Јер само по закону се кажњава у једној европској уређеној царевини.
Тело му је потом рашчетворено и по један део послат у родну Печку и још 3 града. За опомену Србима.
Потресну драму о капетану Пери Јовановићу написао је Лаза Костић, али и сам народ, и српски и мађарски опевао га је у својим песмама.
Знам да је код Срба толико небројено мноштво правих јунака, па да један аустријски официр који је у несрећним околностима изгубио своју последњу војничку битку, није могао да добије много улица нити споменика, да његово име понесу културна друштва или војне јединице. Ипак причу о Пери Сегединцу је важно знати и ширити да наша деца запамте, где су све живели и ратовали и у каквом су то, за некога можда напредном, а за нас Србе суровом свету страдали наши преци.
Без државе, без вође, често и са однарођеним и од цара постављеним клирицима, народ је остављен сам себи и даље сањао о слободи. Срби су то! Али као слободан никоме није требао. Ни Турцима на југу, ни Аустријанцима на северу. Царевима требају слуге. Кметови. Војници. Топовско месо. У трговини са царевима, наш народ је имао да понуди једино свој живот, своје мишице и своју крв. А ту крв је нештедимице већ проливао по целој Европи, надајући се слободи обећаној од лажљивог двора. У таквом стању, трагичан лик старог капетана Пере је на кратко блеснуо као чекани народни вођа, као неко ко можда може да се избори за слободу и чак организује државу. Блеснуо и угасио се у славном, библијском страдању.
Марко Ковачевић
