Марко Аурелије: Нема места које човеку пружа већи мир и спокојство него што је то његова душа…

Људи траже места у селу, на мору, у брдима, да би се у њих повукли. И ти си навикао да имаш такве жеље. А свака таква тежња је у најмањој мери детињаста, јер је с друге стране ипак могуће да се човек, ако само хоће, у свако доба повуче у самога себе. Нема места које човеку пружа већи мир и спокојство него што је његова душа, нарочито што је она таква да, чим се у њу повуче, одмах наиђе на савршени мир. А кад кажем „мир“, мислим на савршени склад. Зато нека ти увек склониште буде ту и у њему се обнављај. Нека принципи који ће, чим на њих наиђеш, бити довољни да искључе и одвоје од тебе цео двор и да те поново отпрате у свет у који без љутње мораш да се вратиш, не буду ни предуги ни плитки. Јер, на шта се љутиш? Зар на поквареност људи? Сети се реченице која каже да разумна бића живе једна ради других, да сношљивост према људима спада у правичност и да људи греше против своје воље. Помисли, такође, колико се њих међусобно свађало, било пуно подозрења и мржње једно према другоме, како су се међусобно борили на живот и смрт, а напослетку су ипак прободени падали и претварали се у прах и пепео. Сети се тога и престани већ једном са љутњом. Или си можда незадовољан са оним што ти је природа поделила? Онда знај да постоје само две могућности: провиђење или игра атома. Сети се и доказа по којима се закључује да је и свемир држава. Или те, можда, још увек узнемиравају телесни прохтеви­­­? Онда мисли на то да се душа, чим се једном одвојила и сазнала за своје нарочите особине, више не предаје  и не меша ни са благим ни са грубим дахом света. Размишљај и о ономе што си чуо о боли и о наслади и са чим си се у потпуности сложио. Или ти, можда, не да мира жудња за оно мало славе? Онда се сети како се брзо све заборавља, и како је огромна провалија вечног времена на обе стране, испред и иза тебе; помисли како је све само ништавно одобравање, несталност и неспособност расуђивања масе која изгледа да те хвали и како је безначајно мален простор на којем се све то догађа. Та, цела земља, и није ништа друго до једна тачка, а ово обитавалиште људско је само један њен сићушан део. Како је мало оних и какви су то људи који ће те хвалити! Зато непрестано размишљај о могућности да се повучеш на оно месташце које ти припада и нарочито не дај да те повлаче овамо онамо и немој се одвише гордити, него буди слободоуман и посматрај ствари и као муж, и као човек, и као грађанин, и као смртно биће. А од ових правила која увек морају да ти буду пред очима, запамти нарочито ова два: прво, да се ствари не дотичу душе, него да непокретно стоје ван ње, а немир долази искључиво из твога схватања; и друго, да се у свему ономе што гледаш већ врше промене и да њега као таквог ускоро неће ни бити. Увек мисли и на то колико си времена већ ти сам доживео. Свемир је промена, а човечји живот је само привиђење.“

Из књиге Марка Аурелија – Самом себи