Ово је мој век, тата. Ја сам будућа професорка књижевности. Учићу младе о помирењу и праштању. У књижевности не сме да има тајни. Она је ту да тајне разоткрива. Дакле, све истине морају бити забележене и дате као поука. Зато, прииичај ми како се у твоје време водила љубав и како се гледало на секс!
– Побогу дете! Шта ти тражиш од мене?!
– Тражим, а ако ће ти бити лакше, признаћу да ми је мајка, за живота, једном приликом док си ти био на терену, том твом војном полигону, ненадано почела причати о свим мукама и лепоти живота које сте заједно прошли. И о љубави ми је причала. Први пут сам је тада чула као да је на некој сцени. У свом гласу имала је неку драматику. Као када се глумац опрашта са публиком. Видиш, тада ми је причала о вашој љубави. Ваљда да је желела да је упамтим?
Говорила би тихо:
– Селма, душо мајкина, ех… твој отац и ја… ех… Небом лете гранате док се наше усне траже, те уместо смрти да донесу, срећом, оне нама пољупце осветлише, да се лакше љубимо и чвршће грлимо. Замисли, дете моје, између зараћених страна ми телима против рата устали. Упркос надолазећој немани, ми љубав водимо. Срећо мајкина, хоћу да запамтиш, највећу тајну ћу ти открити : Увек је у љубави моћ!
Селма направи мали предах и испи гутљај сирупа од зове који је остао после њене смрти, а који јој је она специјално правила својом руком за њу.
– Ето, тајко мој, то је мени мајка испричала. Зато бих ја желела да на овом књижевном конкурсу победим на тему “Љубав – некад и сад”. А у глави све замишљам, мајка ће однекуд видети како награда долази у моје руке. Зато те молим, причај ми!
Још увек добростојећи и наочит, бивши официр, шокиран ћеркином упорношћу и отвореношћу, заколута очима, прекрсти се, што је ретко пред другима чинио, али овог пута учини и поче се бранити, али прелепа студенткиња књижевности, беше неумољива у жељи да од оца сазна његов поглед на љубав свога доба.
Зато настави наваљивати:
– Када је могла мајка да ми прича, тата, можеш и ти!
– Ма, кога је данас брига за та старовременска љубависања? Данас се живи у трку. Људи се љубе још само у пролазу. Еентуално на славама и парастосима… Ал, ја, када на младост помислим, мени је увек нешто прелепо око срца.
Наочити и добродржечи официр не опази како се лако сруши бедем његове одлуке да не залази у своје срце, те он зађе и истог трена упаде у замку, у коју би свако упао када се поведе прича о љубави. Готово надахнуто и исповедачки он поче говорити:
– Боже, када се само сетим, како бејах млад. Пун живота! А она, твоја мајка, још раскошнија у својој младости. Сећам се, када сам је први пут угледао, учини ми се као да је тог трена из неког сна изашла и створила се испред мене. Ма… какве Коштане, Совке и Мерлинке!? А… беше лето. Не топло, већ ужарено. Вришти све од неке врелине. Као да ми земља и небо најављују да ће ме нешто стрефити. Тако и би! Прође ти твоја мајка поред мене у лаганој хаљиници, уздигнуте главе и не погледавши ме. Багрема нигде, а она на багрем замириса. У бесаној жудњи за недоживљеним, три дана и три ноћи собом нисам владао изгарајући у жељи да је поново видим. Помислих:
Боже драги, Ти ми требаш! Дај ми да доживим да се моје гладне усне макар само једном, са њеним сретну. Јер, њене су налик оној зрелој, једрој, тек распуклој трешњи што нектаре сочне на додире точи, а ове моје, сада знам, без њених живе нису…
Ииии… даде Бог! Ја пронађох пут до њеног срца. Истог трена засени ме сјај уломка неког другачијег Сунца у њеним очима, светлијег и од самог Сунца. И… да тога не би, ни тебе било не би, дете моје. А када живот од младости тражи да се нови живот роди, тад границе не постоје. Опчини ме све њено. Пожелех да разоткријем све скривене тајне у њој. И док је, твоја мати, подрхтавала у мојим рукама, ту у башти под месечевим огртачем, њена тајна над тајнама је имала путени мирис свеже планинске варенике. И нераскидива љубав се роди. Она напусти своју Босну и дође ми. Да постане краљица мога срца у Краљеву граду. Граду усред срца Шумадије.
Ето, дете моје, нисам ти ја много љубависао, а о сексу нисам много знао. Неее, не! О томе се није много причало. Ово чега сада има, не знам ни како бих то назвао, у моје време то се разврат звао. Ми смо само љубав водили! И како душо моја са оваквом, боље рећи досадном причом, ти на конкурсу да победиш? Како, када је данас љубав сасвим застарела? Демоде. Пусти награду! Већ ти, ако хоћеш свог оца да послушаш, ти онда пиши шта год хоћеш. Али, молићу те, само једно немој! Немој о сексу писати! Немој док сам ја жив! Молим те, о љубави пиши! Јер, иако сам ја само официр а не неки мудрац, ја знам да нам ње и Бога треба. Љубави треба као ваздуха и хлеба.
